Књига о Косову

У 99. „Колу” Српске књижевне задруге објављена је „Књига о Косову” Димитрија Богдановића (1930-1986), теолога, историчара Срба и Византије, посебно њиховог права, филозофије и књижевности, филолога, палеографа, археографа, текстолога, преводиоца са грчког и старог српског језика, истраживача и храброг критичара савремених прилика у Југославији. На првом месту – страдања Срба на Косову и у Метохији. Богдановић је завршио, у Београду, студије теологије (1956) и права (1961).

Биографска одредница је из пера Радована Самарџића, аутора предговора, који још каже: „Људи као Димитрије Богдановић и у већим народима се јављају једном у пола века. Многи учени странци који нас понижавају и пред којима се понижавамо само су савршени медиокритети за које ради институтско робље, одржавајући им у папирима и механички сакупљеним знањима онај ред без којих њихове главе не би много значиле.”

У „Књизи о Косову” обрађени су средњи век, турско доба, ослобођење Косова, Косово и албанска народност у новој Југославији и великоалбански национализам у новим условима.

Ова књига, истиче Радован Самарџић, написана је за душу једног изгнаног и уништеног народа. У њој је истина која разједа, трује и оставља пустош где доспе. Писац ове књиге, који је био богоносац, завршио је свој посао јер другачије није ни хтео ни могао, а затим је, још једном, као жижак затреперио и утулио се.

Од краја XIX века, радећи на штету Србије као јавне опасности, због супротстављања завођењу њиховог диктата у југоисточној Европи, истиче Самарџић, велике силе су почеле бацати око на оне територије које би се могле оспорити српском народу као његова баштина, па је међу њих ушло и Косово са суседним крајевима.

Положај српског народа је покривен, све више, густом копреном мистификација. Брише се историјско памћење народа, поткопавају темељи његове националне свести. На његову савест се товаре хипотека непостојећих или туђих кривица. Зато права и потпуна историјска сазнања имају за српски народ освешћујући значај: она га враћају к себи, оспособљавају га да ствари види у правој боји и у стварним димензијама.

Морају се најпре уклонити неке „однеговане” заблуде. Међу првима то је формула вештачке симетрије, у којој се односи између народа релативизују до те мере да се покрива свака кривица и губи права мера историјских збивања. И само казивање о насиљу и геноциду који се спроводе над српским народом на Косову оглашава се „неприхватљивим” јер оно, тобож, вређа осећања албанске народности. „Табу” је и сама историја српско-албанских односа. Уместо реалне слике тих односа, којом за последња три века доминира насиље исламизираних Албанаца над Србима, нуди се слика „реципрочних одговорности”, где се фикцији двадесетогодишњег „великосрпског насиља” одмерава иста тежина као и двестагодишњем албанском насиљу над српским народом.

Косово је српска земља, тврди Самарџић, још од сеобе народа, од VII века. Тој историјској чињеници, која се заснива на многим и очигледним историјским изворима: археолошким, лингвистичким или антропогеографским сведочанствима, супротставља се сада једна, у суштини, расистичка теза о илирском пореклу Албанаца, како би се утврдило неко прече право албанског народа на територије које насељава српски народ. Етногенеза Албанаца је у науци, каже Самарџић, једна од најмање јасних страна европске праисторије.

„Књига о Косову”, о којој је јуче говорио Радош Љушић (одломке из дела казивао је Срба Милин), објављена је први пут 1985. године.

Данас је актуелнија него у време када је написана. На време је упозоравала али, нажалост, нико је на време није прочитао.