Nedićev akt izdaje

Rehabilitacija se na osnovu zakona može primeniti prema licima koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava. Ukoliko podnosilac zahteva nije u mogućnosti da dostavi dokaze za to, dovoljno je da podnese opis progona ili nasilja sa podacima koji mogu da posluže za bližu identifikaciju žrtve i događaja. Sud rešenjem o rehabilitaciji utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga.

Da li su u slučaju Milana Nedića ispunjeni ovi zakonski uslovi? Sve vrste tumačenja pravnih normi upućuju na negativan odgovor. Milan Nedić je bio predsednik srpske Vlade pod neposrednom upravom nacističke Nemačke (u postavljanju Nedića učestvovao je i Gestapo). Nedić je i pre početka Drugog svetskog rata iskazivao svoje slaganje sa naci-fašističkim „Novim evropskim poretkom” i otvoreno se zalagao za savezništvo sa Hitlerom. U aprilskom ratu jedinice Treće grupe armija, pod njegovom komandom, na najznačajnijem frontu (teritorija Stare Srbije, zbog povlačenja prema Grčkoj) nisu pružile gotovo nikakav otpor agresorima, zbog čega ga je vlada Kraljevine Jugoslavije već 28. aprila 1941. proglasila odgovornim za raspad fronta. Sarađivao je sa Ljotićem i pre i za vreme rata.

Nedić je za vreme okupacije imao izbor: mogao je da se pridruži Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini već 17. aprila 1941. (nije bio zarobljen već se naknadno dobrovoljno predao Nemcima) ili, eventualno, da se isključi iz javnog života (pošto je bio antikomunista treća solucija da se kasnije pridruži parizanima nije bila realna). On je odabrao prihvatanje najodgovornije funkcije u okupiranoj Srbiji i već time počinio akt izdaje. Pod njegovim autoritetom i policijskim (uključujući i Specijalnu policiju) i žandarmerijskim aparatom su sačinjavani spiskovi smrti i rodoljubi koji se nisu mirili sa okupacijom odvođeni su u logore i deportacije. Upravo zato je i đeneral Mihailović Milana Nedića javno nazvao izdajnikom i slao svoje komandose u akcije likvidiranja njegovih najrevnosnijih saradnika.

Pod pretpostavkom da Nediću sudi najobjektivniji sud, uz primenu najviših pravnih standarda, uz ocenu kako otežavajućih tako i olakšavajućih okolnosti (npr. organizovao je prihvat velikog broja izbeglica od Slovenije preko ND Hrvatske sve do KiM i Makedonije, organizovao radne logore za prevaspitavanje omladine i spasao živote delu srpske omladine), kazna bi, jer ipak nije bio monstruozni zločinac tipa Ante Pavelića, morala biti zatvor koji se meri decenijama. Nije Nedić bio žrtva progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga, već obrnuto, pod njegovim autoritetom i sa potpisom vršeni su progoni i nasilja iz političkih i ideoloških razloga i to od najstrašnije politike i najmračnije ideologije koju je osudio ceo civilizovani svet i koja je, upravo zato, i danas zabranjena. Sledstveno tome, pozitivna odluka u ovom slučaju bila bi protivna kako unutrašnjem pravnom poretku, tako i međunarodnom pravu (koje je u tom delu kogentnog karaktera i čini takođe deo unutrašnjeg prava).

Nedić je toga bio svestan i zato je govorio, u više prilika, da bez obzira ko dođe na vlast posle rata on neće dobro proći. Pretpostavlja se da je, najverovatnije, zbog toga izvršio samoubistvo.

Izricanje pravde, a to je krajnji cilj svakog sudskog postupka, podrazumeva i etičku, dakle suštinsku poruku, koja u ovom slučaju ne može ići u prilog rehabilitacije, naprotiv.

Ni sa formalne strane (pravno, etički, logički) postavljeno, nije moguća rehabilitacija lica koje je, imajući u vidu konkretne okolnosti, samo sebi presudilo.

Konačno, rehabilitacija Nedića (Ljotića i sl.) bila bi i uvreda za rehabilitovana lica koja su zaista bila lišena života, slobode ili nekih drugih prava, iz političkih ili ideoloških razloga.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu