Katanac na školi u Stranjanima

Prijepolje – U Stranjanima pod Jadovnikom seoska škola od letos više ne radi. Posle 115 godina rada, katanac je na njenim vratima. Nema đaka u ovim brdima, gde se nekad stotine mališana tiskalo u školskim klupama. Pusta nam ostaju planinska sela po obodu države, zaboravom gašena.

A teško je bilo osnovati tu školu 1900. godine, kad je ovaj kraj još bio pod turskom vlašću koja je srpskog gorštaka sputavala da stiče znanje. Ali što su jače bile stege silnika, to je upornije bilo nastojanje naroda da ne ostane neuk. Stranjanci su se u to doba za školu borili i izborili, predvođeni domaćinom Vasom Novoselom, koji je i hapšen zbog osnivanja škole.

O tim davnim dešavanjima, sa setom što je sada katanac na školskoj zgradi u Stranjanima, piše 86-godišnji Prijepoljac Branko K. Zejak u svojoj upravo objavljenoj knjizi „Seljak domaćin Vaso Novosel”. To je priča o počecima stranjanskog školstva, zanimljiva povest o ljudima iz Zejakovog zavičaja, već 27. knjiga ovog neumornog autora.

Kroz zapise i sećanja u njoj saznajemo da su s kraja 19. veka familije Vranića, Garabinovića, Čpajaka, Trmčića, Novosela, Zejaka i druge iz Stranjana silno želele da im deca ne ostanu „slepa kod očiju”. Ovde je samo samouki Stevan Novosel znao čitati i pisati, a ponešto i brat mu Vaso. Škola se tada mogla osnivati jedino uz manastire i crkve. Ali domaćini stranjanski, koje je predvodio Vaso Novosel (1856–1931), bili su složni i odlučni: rešili su da je otvore, i to u ilegali, da Turci ne doznaju.

Išao je prethodno Vaso po savete kod sjeničkog prote Vasilija Cerovića, koji je imao veze sa Srbijom preko carinarnice na Javoru. Prota ih je podržao i preporučio im za učitelja Vladimira Purića iz Radijevića, pa su stranjanska deca, među kojima i dve devojčice, krenula u školu osnovanu u Novoselovoj kući u proleće 1900. godine. Ilegalnim kanalima iz Srbije im je pristigla pomoć u učilima.

Stranjanci su uspeli u svojoj nameri, radovala su se njihova deca što uče da čitaju i pišu. Ali doznaše turske vlasti za „nekakvu školu” u ovom selu. Smatrajući to ozbiljnim prekršajem, došli su i odveli Vasa Novosela. I to u Skoplje, pred sudiju. Tamo su ga optužili da otvaranjem škole ruši tursku carevinu, no on se umešno branio. „Zar s nejakom decom da rušim veliku državu, naprotiv, činim da narod vidi i kaže kako je dobra ova turska vlast kad nam i škole otvara.”

Nekim čudom sudija mu je oprostio, dopustivši da sa seljanima napravi zgradu za školu, pa se Vaso vratio u selo, na radost komšija koji su ga dočekali. Koju godinu zatim, počela je da niče školska zgrada, ali Novoselu vlasti nisu dale mira: bio im je trn u oku, pa su ga ponovo uhapsili u Sjenici. Stranjanci su za to doznali i, znajući da su Turci podmitljivi, skupili nešto zlata te otkupili uglednog domaćina.

Tako je trajala i vremenima odolevala stranjanska škola, koja je, kako u predgovoru Zejakove knjige piše profesor Hadžo Mušović, časno vršila svoju misiju, zahvaljujući, pored ostalog, entuzijazmu mnogih prosvetnih radnika koji su školi i ovoj sredini poklonili najbolje godine svog života.

A Branko Zejak u knjizi navodi i da je 1912. ova školska zgrada zapaljena i izgorela do temelja, te da je potom narodnom upornošću obnovljena. Ističe i značajnu ulogu Vasa Novosela kao prvog predsednika stranjanske opštine po odlasku Turaka, kao u vreme i posle Velikog rata. Piše ostareli prijepoljski autor i o ovovremenom zatvaranju škole u Stranjanima, ovako opisujući sadašnjicu sela ispod Jadovnika: „Sela se prazne, još poneki starac i starica ne mogu da se odvoje od kućnog praga. Na stotine kuća zvrje prazne. Uh, kako je to tužno kad iz ognjišta nikne korov. Nema nikog da vatru založi. Na nekim kućama umesto petrovdanskog venca vijori se grana drveta. Jeza, tuga i žalost...”