Četvrtak, 16.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: PETAR BOJANIĆ, filozof

Teroristi bez dileme

Zločini i zle radnje, a onda i rat, nastaju kada preventivno ili hitno odgovarate na nasilje i uvrede, kada preterujete u odgovorima, ali i onda kada uopšte ne odgovarate
(Фото: Центар за напредне студије Кете Хамбургер, Бон)

Knjiga filozofa Petra Bojanića „Nasilje i mesijanizam” nedavno je objavljena kod uglednog francuskog izdavača „Vran”, čije se prostorije i knjižara nalaze na pariskom trgu Sorbona. Bojanić je direktor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, kao i Centra za napredne studije jugoistočne Evrope, Univerziteta u Rijeci. Jedna od institucija kojom Bojanić rukovodi obnavlja silom prilika prekinutu regionalnu saradnju, umrežavajući akademske i univerzitetske centre bivše zajedničke države. Oblasti Bojanićevog filozofskog promišljanja i aktivnog delovanja jesu politička filozofija, socijalna ontologija i etika rata.

Na ovim prostorima ratno iskustvo i dalje čini konstitutivni element svih država nastalih nakon raspada Jugoslavije. Da li je moglo drugačije?

Naravno da je moglo, odnosno, trebalo je drugačije. O tome se sada ipak ne može suvislo razgovarati. Rat i nasilje su srušili jedan entitet, Jugoslaviju, koja nam danas izgleda kao mnogo lošija država nego što je zaista bila. Šta je bilo najlošije u toj državi? Ljudi koji su živeli u njoj, posle početnog posleratnog elana i radnih akcija širom zemlje, vremenom su prestali da je i dalje upoznaju. Tadašnji Jugosloveni su malo putovali Jugoslavijom i sve manje su menjali mesta življenja; nisu govorili glavne jezike naroda i nisu dovoljno radili zajedno; intelektualci, po definiciji putnici, nisu dovoljno sarađivali i dovoljno koordinirali druženje studenata, radnika, dece. Kada smo osnovali regionalni Centar za napredne studije jugoistočne Evrope u Rijeci, namera nam je bila da pažljivo gradimo novu akademsku saradnju, pre svega između Srbije i Hrvatske, kako bismo ublažili agresivne retorike današnjih političara. Lideri novih malih država, nažalost zasnovanih na ratu i nasilju, nisu dovoljno pažljivi i učtivi u obraćanju.

Ali, da li je moguće osnovati jedan novi entitet ili novu državu sredstvima koja nisu nasilna? Koliko razumem, u vašim knjigama je to osnovno pitanje.

Ne znam. To je pitanje koje neprestano reguliše sve što radim u filozofiji, međutim, zamenio sam ga jednim skromnijim zadatkom: želim da razumem koliko sile i kakva je vrsta nasilja zapravo potrebna – interesuje me svakako minimum, nužni deo – da bi jedan entitet – bilo da je reč o državi, gradu, porodici ili instituciji – funkcionisao dovoljno dobro i efikasno. Kakvo nasilje treba da bude u temeljima jedne države da bi opstala? Koliko sile je potrebno da bi se ona zaštitila od drugih država, odnosno da bi sprečila loše i negativne akcije pojedinaca i grupa? Da li je mržnja nužna i koliko udaraca je podnošljivo i skoro potrebno primiti da bi jedan poredak trajao? Zločini i zle radnje, a onda i rat, nastaju kada preventivno ili hitno odgovarate na nasilje i uvrede, kada preterujete u odgovorima, ali i onda kada uopšte ne odgovarate. Tome nasuprot, zanima me precizna odbrana koja nužno nije lišena nekog oblika sile ili agresivnog protokola. Čini mi se da takva jedna akcija, ili skup akcija, ponekad mogu transformisati sporove i sukobe u nešto sasvim novo i bolje. Ponekad, ali ne uvek i ne nužno.

Na jednom mestu pišete: Nisam siguran da nasilje ima svrhu, da je nešto loše i bolno potrebno i nužno da bi se napravilo nešto veliko i uzvišeno...”. S druge strane, ukazujete na uvek prisutni neizbrisiv trag nasilja”. Da li je moguće pomiriti ta dva stajališta i kako se nasilje transformiše u red i pravdu?

U knjizi „Nasilje i mesijanizam” upravo o tome pišem. Reč je zapravo o pokušaju da preciziram problematiku iz doktorske teze u kojoj sam razmatrao pojavu ekstremnog i poslednjeg nasilja ili poslednjeg rata, s kojim se okončava svaki budući rat. Rat je sasvim specifična, rekao bih suštinski religiozna pojava, jer u sebi nosi zanos i iluziju. Uvek je to poslednji i krajnji rat, te je stoga dozvoljeno počiniti čak i velike zločine kako bi se postigli trajni mir i konačno rešenje. Nažalost, poslednji rat se tako lako pretvara u uvek novi i iznova „poslednji rat” jer je silom nemoguće rešiti sporove i probleme. Na ovaj ili onaj način, izdavačkoj kući „Vran” je bilo zanimljivo da prati razvoj nekih ideja mojih mentora: Deridine fiksacije da je mir nužno institucionalizovati – kod Kanta institucionalizovanje svakako ne ide bez sile – ali i Balibarove teme da je moguće održati Hegelovu tezu o pretvaranju nasilja u pravo iz uvoda u „Filozofiju istorije”.

Zašto mesija ili mesijanizam?

Ako zanemarimo da je mene prevashodno interesovala jevrejska politička tradicija, mesijanizam bi mogao da bude sasvim tehnički termin koji je veoma pogodan da se razumeju današnje upotrebe terorističkog nasilja. Mesijanizam je ime za događaj – uvek iznenadni i u potpunosti nepredvidiv – ime za katastrofu ili završetak, za prekid, s kojim odjednom dolazi definitivni mir i kraj svih nasilja. Pitanje je da li treba nešto činiti da bi se ubrzao dolazak mira ili mesije? Terorista na ovom mestu nema nikakvu dilemu.

To znači da je za teroristu nasilje nužni uslov da bi se u budućnosti postigli i obezbedili pravda i mir?

Da, sasvim sigurno, međutim, prethodno su političari i intelektualci konstruisali jedno društvo, ili jednu situaciju, gde ne postoji otpor, drugi, drugačije mišljenje, gde nema artikulisanog suprotstavljanja i opozicije vlasti i vladajućem diskursu. I onda se kao jedina opcija da se tobože naglo popravi „javno zdravlje” jedne nacije, grada ili svetskog poretka – ovde parafraziram stav Morisa Blanšoa iz jednog njegovog kontroverznog teksta iz 1936. godine – paradoksalno nudi užasno terorističko nasilje.

U jednom vašem skorašnjem tekstu govorite o odgovornosti filozofa za konstruisanje pravednog grada”...

Moj zadatak je da branim grad tako što istovremeno konstruišem i branim zajednički rad u institucijama koje vodim. Kao što sam rekao i tu postoji sila. Ali protiv neradnika i varalica.

Komentari32
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.