Supersila u penziji

Najnovija nuklearna provokacija Severne Koreje – probna detonacija hidrogenske bombe – nije bila povod za reakciju vrhovnog komandanta supersile od koje se izolovana dalekoistočna država navodno brani. Ali su zato predsednički aspiranti republikanaca požurili da podsete kako su tri od četiri atomske probe ovog nepoćudnog režima obavljene za vreme njegovog mandata.

Ali neka, poručuju konzervativni američki kolumnisti, svet će se samo još godinu dana, koliko još Obama ostaje u Beloj kući, suočavati sa oklevajućom Amerikom, jer ko god pobedi na glasanju idućeg novembra, neće biti tako neodlučan kao njen sadašnji predsednik.

Da li je Amerika, koja je za vreme dva mandata Džordža Buša mlađeg (2001-2009) bila „sila bez obzira”, pod Obamom postala „supersila u penziji”, na šta upućuje njeno povlačenje iz Iraka, dezangažovanje u Avganistanu, uzdržanost u sirijskom građanskom ratu, odbijanje da se, ne samo bombardovanjem, nego i direktnom intervencijom suprotstavi rastućoj pretnji „Islamske države”?

Čak i ako se zanemari doprinos Obame u ovom pogledu, dilema glasi da li je Amerika prešla vrhunac svoje moći i postala supersila na silaznoj putanji, sila koja, ostajući doduše najmoćnija, ipak voljno učestvuje u oblikovanju novog, policentričnog globalnog poretka. Poretka u kojem je novi akter sa atributima globalne sile Kina, u kojem se Rusija ubrzano vraća na scenu kao važan faktor u svetskim poslovima, dok Amerika nije više ni svetski lider ni svetski sudija i policajac, kao što je donedavno bila.

To se najbolje vidi na Bliskom istoku, permanentnom žarištu kriza, s tim što aktuelni zaplet tamo nije više samo regionalni, već po akterima i posledicama globalni.

Amerika je donedavno ratovala „na prvu loptu” – od pada Berlinskog zida čak devet puta - ali od Obaminog useljenja u Belu kuću taj intervencionistički žar je utihnuo.

Da li je to bio izbor ili iznuda još je predmet polemika, ali je zamor očigledan, počev od akcije svrgavanja Gadafija u Libiji, u kojem je ulogu predvodnika prepustila Francuskoj, pa do nespremnosti da se direktno umeša u građanski rat u Siriji.

Očigledna je i procena da je cena neintervenisanja zasad manja od cene koju bi donela intervencija. Kao i da su današnje definicije američkih interesa i američke bezbednosti drugačije od jučerašnjih.

Gledano sa još skromne istorijske distance, sve američke poslehladnoratovske vojne intervencije (izuzev donekle one u Avganistanu) bile su političke: u igri su bili interesi koji nisu imali veze sa američkom bezbednošću.

Hijerarhija tih interesa danas je promenjena. Kad je o Bliskom istoku reč, drastično je smanjen „faktor nafte”, pošto je Amerika u međuvremenu postala drugi svetski proizvođač. Američke kompanije i dalje doduše imaju velike uloge u bliskoistočnoj naftnoj industriji, ali oni nisu više u tolikoj meri strateški.

Nije pritom reč o nekom novom američkom izolacionizmu, koliko o uverenju da je sazrelo vreme da i SAD postanu „normalna” nacija koja je više okrenuta sopstvenim problemima, a manje svetskim poslovima.

Obamina spoljnopolitička i vojna doktrina svela se na mantru „ne činiti ništa glupo”. Detaljnije obrazložena, ona glasi da „treba delovati u svetu kakav je, a ne kakav bi trebalo da bude”.

To podrazumeva i odustajanje od misionarskog „širenja demokratije”, pogotovo na Bliskom istoku. Uostalom, njen glavni saveznik u arapskom svetu, Saudijska Arabija, klasičan je primer orijentalne despotije i antiteza osnovnih američkih vrednosti - političkih sloboda, ljudskih prava i sekularnosti.

Iskustvo u Iraku i Avganistanu je i lekcija o uzaludnosti „izgradnje nacija”: američka vojska i američki dolari nisu faktori društvenih promena. Šta više, američki „rat protiv terora” doveo je toga da je svaka nova inkarnacija džihadista opasnija od prethodne: u poređenju sa ID, Al Kaida je bila džihadističko obdanište.

Americi je i sve teže da nađe lokalne partnere: političke grupacije i institucije na koje se oslanja u Avganistanu nemoćne su pred talibanima, a demontaža režima Sadama Huseina imala je za ishod porast netrpeljivosti između tamošnjih šiita i sunita, a onda građanski rat i politički vakuum koji je iznedrio Islamsku Državu.

Ako je gubljenje američkog primata na Bliskom istoku najupečatljiviji simbol „postameričkog sveta”, ne treba zanemariti da je američka moć i dalje na jakim temeljima. Njen vojni budžet je i dalje veći nego sledećih devet zemalja zajedno, mreža njenih baza i savezništava je bez premca, njen geografski položaj koji joj omogućava da bude i atlantska (evropska) i pacifička (azijska) sila je takođe jedinstven.

Od 20 svetskih univerziteta koji pomeraju granice nauke 16 su američki, tehnologije koje redefinišu civilizaciju takođe odande, kao što je i nesporno da američka masovna kultura ima najveći uticaj na globalnu. Amerika se menja zato što se menja svet, a tek će se videti šta je u ovom odnosu uzrok, a šta posledica.