Суперсила у пензији

Најновија нуклеарна провокација Северне Кореје – пробна детонација хидрогенске бомбе – није била повод за реакцију врховног команданта суперсиле од које се изолована далекоисточна држава наводно брани. Али су зато председнички аспиранти републиканаца пожурили да подсете како су три од четири атомске пробе овог непоћудног режима обављене за време његовог мандата.

Али нека, поручују конзервативни амерички колумнисти, свет ће се само још годину дана, колико још Обама остаје у Белој кући, суочавати са оклевајућом Америком, јер ко год победи на гласању идућег новембра, неће бити тако неодлучан као њен садашњи председник.

Да ли је Америка, која је за време два мандата Џорџа Буша млађег (2001-2009) била „сила без обзира”, под Обамом постала „суперсила у пензији”, на шта упућује њено повлачење из Ирака, дезангажовање у Авганистану, уздржаност у сиријском грађанском рату, одбијање да се, не само бомбардовањем, него и директном интервенцијом супротстави растућој претњи „Исламске државе”?

Чак и ако се занемари допринос Обаме у овом погледу, дилема гласи да ли je Америка прешла врхунац своје моћи и постала суперсила на силазној путањи, сила која, остајући додуше најмоћнија, ипак вољно учествује у обликовању новог, полицентричног глобалног поретка. Поретка у којем је нови актер са атрибутима глобалне силе Кина, у којем се Русија убрзано враћа на сцену као важан фактор у светским пословима, док Америка није више ни светски лидер ни светски судија и полицајац, као што је донедавно била.

То се најбоље види на Блиском истоку, перманентном жаришту криза, с тим што актуелни заплет тамо није више само регионални, већ по актерима и последицама глобални.

Америка је донедавно ратовала „на прву лопту” – од пада Берлинског зида чак девет пута - али од Обаминог усељења у Белу кућу тај интервенционистички жар је утихнуо.

Да ли је то био избор или изнуда још је предмет полемика, али је замор очигледан, почев од акције свргавања Гадафија у Либији, у којем је улогу предводника препустила Француској, па до неспремности да се директно умеша у грађански рат у Сирији.

Очигледна је и процена да је цена неинтервенисања засад мања од цене коју би донела интервенција. Као и да су данашње дефиниције америчких интереса и америчке безбедности другачије од јучерашњих.

Гледано са још скромне историјске дистанце, све америчке послехладноратовске војне интервенције (изузев донекле оне у Авганистану) биле су политичке: у игри су били интереси који нису имали везе са америчком безбедношћу.

Хијерархија тих интереса данас је промењена. Кад је о Блиском истоку реч, драстично је смањен „фактор нафте”, пошто је Америка у међувремену постала други светски произвођач. Америчке компаније и даље додуше имају велике улоге у блискоисточној нафтној индустрији, али они нису више у толикој мери стратешки.

Није притом реч о неком новом америчком изолационизму, колико о уверењу да је сазрело време да и САД постану „нормална” нација која је више окренута сопственим проблемима, а мање светским пословима.

Обамина спољнополитичка и војна доктрина свела се на мантру „не чинити ништа глупо”. Детаљније образложена, она гласи да „треба деловати у свету какав је, а не какав би требало да буде”.

То подразумева и одустајање од мисионарског „ширења демократије”, поготово на Блиском истоку. Уосталом, њен главни савезник у арапском свету, Саудијска Арабија, класичан је пример оријенталне деспотије и антитеза основних америчких вредности - политичких слобода, људских права и секуларности.

Искуство у Ираку и Авганистану је и лекција о узалудности „изградње нација”: америчка војска и амерички долари нису фактори друштвених промена. Шта више, амерички „рат против терора” довео је тога да је свака нова инкарнација џихадиста опаснија од претходне: у поређењу са ИД, Ал Каида је била џихадистичко обданиште.

Америци је и све теже да нађе локалне партнере: политичке групације и институције на које се ослања у Авганистану немоћне су пред талибанима, а демонтажа режима Садама Хусеина имала је за исход пораст нетрпељивости између тамошњих шиита и сунита, а онда грађански рат и политички вакуум који је изнедрио Исламску Државу.

Ако је губљење америчког примата на Блиском истоку најупечатљивији симбол „постамеричког света”, не треба занемарити да је америчка моћ и даље на јаким темељима. Њен војни буџет је и даље већи него следећих девет земаља заједно, мрежа њених база и савезништава је без премца, њен географски положај који јој омогућава да буде и атлантска (европска) и пацифичка (азијска) сила је такође јединствен.

Од 20 светских универзитета који померају границе науке 16 су амерички, технологије које редефинишу цивилизацију такође оданде, као што је и неспорно да америчка масовна култура има највећи утицај на глобалну. Америка се мења зато што се мења свет, а тек ће се видети шта је у овом односу узрок, а шта последица.