Sačuvajmo institucije – „Proleće”, „Kolarac” i „?”

Nema „Politika” dovoljno stranica da bismo pobrojali sve nostalgične razloge zašto ne treba dirati kafanu „Proleće”, već je ostaviti onakvom kakva jeste; sve sa kockastim stolnjacima, konobaricama u borosanama, menijem i cenama kakve jesu. Nećemo o generacijama tanjugovaca koji su svraćali na okrepljenje i inspiraciju, o devojkama koje smo u „Proleće” vodili jer nismo imali za „Maderu”, nedelje kada su brojne kafane zatvorene, a „Proleće” držalo vrata otvorena. Shvatamo da je prošlost nešto što je prošlo i da se u njoj i od nje živeti ne može. Shvatamo i da svetla tranziciona budućnost, koja nam uspešno traje evo već četvrt veka, zahteva žrtve i da je jedna stara kafana beznačajna naspram mnogih drugih žrtava. Baš zarad te budućnosti, a ne prošlosti i pišemo.

Čovek okrenut samo prošlosti je kratkovid, ali čovek koji budućnost vidi samo u promenama, ma kakve one bile, vidi još slabije. Pragmatični Englezi kažu „If it works, don’t fix it” – Ako nešto radi, ne popravljaj! A „Proleće” radi, zavirite samo bilo kog dana, krcato je gostima i za ručak i za večeru. Zađite unutra, čućete i srpski i engleski i nemački pa i japanski. A ko jednom uđe, zadovoljan izađe i navrati opet. Bejasmo na ručku za Božić, lepo se pogostismo, ali čusmo i tužnu vest da kreću otkazi i da se firma gasi. Poštujemo, tj. trpimo i tranziciju i princip neodrživosti društvenih ili državnih preduzeća kao što je „Varoš kapija”. Ali kao Beograđani sa izvesnim kafanskim stažom pitamo i da li baš mora katanac na vrata danas, a picerija, kafić ili kockarnica sutra?

Zar nema u Beogradu dovoljno kafana koje su pretvorene u lokale sa slot mašinima ili restorane u kojima vas sačekuje hostesa u kratkoj suknji uz „Dobro večeeee, im’te li r’zervaaaaciju”, kafića u kojima ima i mermera i čelika, ali ne i duše. Može li da ostane živa makar neka u kojoj vas oslove sa „Dobro došli, komšija, za šta ste raspoloženi danas?”. U kojem kelnera znate i kao golobradog momka i čoveka sa sedim brkovima? Ne čini li vam se da hostesa, slot mašina i fensi restorana ima dovoljno, a da „Proleće” može uspešno da posluje i ovakvo kakvo jeste? Da ima i da će imati i klijentelu i profit. Ako već mora da se menja „vlasnička struktura”, ako neko već treba da se ofajdi i omasti brkove, može li makar uz obećanje da će nam ostaviti „Proleće” onakvim kakvo jeste i kakvo ga volimo? Iz Jevrope nam stalno naglašavaju kako je važno uspostaviti i negovati kvalitet institucija poput Skupštine, ombudsmana, slobodnih medija. Pa dok na tome radimo, možemo li da negujemo i institucije poput „Proleća”, ali i drugih ugroženih – „Kolarca” i „?”. Ova poslednja je građanskom inicijativom već jednom sačuvana od gubitka i tela i duše, možemo li to opet?

Gledamo ovih dana renovirani Cvetni trg i raskopani trgić kod „Pevca”. Oba nam se čine divnim primerima promene zarad promene, a na štetu i tradicije i estetike. Ne polažemo pravo na univerzalnog arbitra ukusa. Ali dozvolite nam da smatramo da stepenice koje vode ka stepenicama na Cvetnom trgu podsećaju na ešerovske crteže. Da još ne znamo na šta će ličiti trougao kod Pevca, ali da crni mermer kojim je već optočen pre dolikuje groblju nego onoj divnoj hladovini starih stabala od kojih neka već stradaše, a za ostale ne znamo. Ambicije su nam skromne – da zamolimo vas koji imate mogućnost i vlast, da razmotrite zaslužuje li možda „Proleće” da ostane takvo kakvo jeste. Sa novim vlasnikom ili  vlasnicima, ali da nam ostavi ili ostave „Proleće”, „Kolarac”, „?” i ovakve kakvi su i kakve ih volimo. „Proleće” je živa istorija Beograda. Restoran je uvršćen u sve internacionalne kulturne vodiče kroz Beograd. Jednako ga vole stranci i naši. Mnoge bezuspešne kopije ovog kultnog mesta otvaraju se u našem gradu. Zašto bismo uništili original?