Сачувајмо институције – „Пролеће”, „Коларац” и „?”

Нема „Политика” довољно страница да бисмо побројали све носталгичне разлоге зашто не треба дирати кафану „Пролеће”, већ је оставити онаквом каква јесте; све са коцкастим столњацима, конобарицама у боросанама, менијем и ценама какве јесу. Нећемо о генерацијама танјуговаца који су свраћали на окрепљење и инспирацију, о девојкама које смо у „Пролеће” водили јер нисмо имали за „Мадеру”, недеље када су бројне кафане затворене, а „Пролеће” држало врата отворена. Схватамо да је прошлост нешто што је прошло и да се у њој и од ње живети не може. Схватамо и да светла транзициона будућност, која нам успешно траје ево већ четврт века, захтева жртве и да је једна стара кафана безначајна наспрам многих других жртава. Баш зарад те будућности, а не прошлости и пишемо.

Човек окренут само прошлости је кратковид, али човек који будућност види само у променама, ма какве оне биле, види још слабије. Прагматични Енглези кажу „If it works, don’t fix it” – Ако нешто ради, не поправљај! А „Пролеће” ради, завирите само било ког дана, крцато је гостима и за ручак и за вечеру. Зађите унутра, чућете и српски и енглески и немачки па и јапански. А ко једном уђе, задовољан изађе и наврати опет. Бејасмо на ручку за Божић, лепо се погостисмо, али чусмо и тужну вест да крећу откази и да се фирма гаси. Поштујемо, тј. трпимо и транзицију и принцип неодрживости друштвених или државних предузећа као што је „Варош капија”. Али као Београђани са извесним кафанским стажом питамо и да ли баш мора катанац на врата данас, а пицерија, кафић или коцкарница сутра?

Зар нема у Београду довољно кафана које су претворене у локале са слот машинима или ресторане у којима вас сачекује хостеса у краткој сукњи уз „Добро вечееее, им’те ли р’зерваааацију”, кафића у којима има и мермера и челика, али не и душе. Може ли да остане жива макар нека у којој вас ослове са „Добро дошли, комшија, за шта сте расположени данас?”. У којем келнера знате и као голобрадог момка и човека са седим брковима? Не чини ли вам се да хостеса, слот машина и фенси ресторана има довољно, а да „Пролеће” може успешно да послује и овакво какво јесте? Да има и да ће имати и клијентелу и профит. Ако већ мора да се мења „власничка структура”, ако неко већ треба да се офајди и омасти бркове, може ли макар уз обећање да ће нам оставити „Пролеће” онаквим какво јесте и какво га волимо? Из Јевропе нам стално наглашавају како је важно успоставити и неговати квалитет институција попут Скупштине, омбудсмана, слободних медија. Па док на томе радимо, можемо ли да негујемо и институције попут „Пролећа”, али и других угрожених – „Коларца” и „?”. Ова последња је грађанском иницијативом већ једном сачувана од губитка и тела и душе, можемо ли то опет?

Гледамо ових дана реновирани Цветни трг и раскопани тргић код „Певца”. Оба нам се чине дивним примерима промене зарад промене, а на штету и традиције и естетике. Не полажемо право на универзалног арбитра укуса. Али дозволите нам да сматрамо да степенице које воде ка степеницама на Цветном тргу подсећају на ешеровске цртеже. Да још не знамо на шта ће личити троугао код Певца, али да црни мермер којим је већ опточен пре доликује гробљу него оној дивној хладовини старих стабала од којих нека већ страдаше, а за остале не знамо. Амбиције су нам скромне – да замолимо вас који имате могућност и власт, да размотрите заслужује ли можда „Пролеће” да остане такво какво јесте. Са новим власником или  власницима, али да нам остави или оставе „Пролеће”, „Коларац”, „?” и овакве какви су и какве их волимо. „Пролеће” је жива историја Београда. Ресторан је увршћен у све интернационалне културне водиче кроз Београд. Једнако га воле странци и наши. Многе безуспешне копије овог култног места отварају се у нашем граду. Зашто бисмо уништили оригинал?