Crna berza tuđih tajni

U Srbiji se trenutno uveliko trguje robom iz fioka. Na zapadu se ta rabota naziva trgovina uticajem, što je retorička maska za uspostavljanje ponude i tražnje na crnom tržištu dosijea. Crnoberzijanski trange-frange s policijskim ili obaveštajnim tajnama u Srbiji se uzburkao posle sistematizacije u MUP-u, kada će neki panduri biti premešteni na niža radna mesta, neki na biro rada, a neki na spisak PIO fonda. Procena je da će oko 1.400 pripadnika MUP-a morati da odu iz službe u okviru racionalizacije zaposlenih u javnom sektoru koju sprovodi Ministarstvo za državnu upravu Kori Udovički. To se smatra jednim od ključnih reformskih zahvata, svakako najbolnijim. S tim da će glava nešto više boleti Nebojšu Stefanovića, nego Kori.

Sada je i jasnije zašto se nijedna vlast u poslednjih 15 godina nije prihvatila posla otpuštanja zaposlenih u državnoj upravi. Ne samo zato što takvi rezovi utiču na politički rejting i što se takva radna mesta čuvaju za partijsku pešadiju, koja kao kompenzaciju za vođenje žestokih predizbornih kampanja od vrata do vrata i od plakata do plakata, traži posao u državnoj službi koja se smatra poslednjom enklavom socijalističko-samoupravne zemlje dembelije.

Problem je u nečem drugom. Službenici iz Pošte, EPS-a ili RTS-a nemaju robu kojom trguju policajci i bezbednjaci. Oni vole da upravljaju, ali ne i da budu potencijalne žrtve novog policijskog poretka s umanjenim brojnim sastavom. Zato reforme u bezbednosnim službama toliko bole da se od njih ne dobija samo migrena, već se oseća žiganje i u ostalim unutrašnjim organima. Kada se pripadnici službi prepoznaju u ulozi kusura, oni posežu za svojim najjačim oružjem, a to su tuđe tajne.

Tako u krivičnoj prijavi koju je podneo protiv ministra policije Nebojše Stefanovića i zamenice šefa kabineta ministra Dijane Hrkalović, policajac Dejan Tripković tvrdi da je još krajem 2014. otkrio da MUP nezakonito, to jest bez naredbe suda, prati tadašnju novinarku lista „Alo” Svetlanu Vojinović. Tripković tvrdi da se veoma zabrinuo za njenu bezbednost jer je znao kako je 1999. prošao Slavko Ćuruvija: „Ako se novinarki nešto desi, niko ne bi mogao da skloni odgovornost i bruku sa nas”, napisao je. Problem je u tome što nije objasnio zašto je čekao još godinu dana da obelodani da je novinarka u opasnosti, odnosno zašto je javnost obavestio tek kada je premešten na niže radno mesto. Tada se i prisetio slučaja Slavka Ćuruvije.

U ovom momentu ne znamo da li je prijava protiv ministra osnovana, kao što ne znamo pouzdano jesu li verodostojni podaci o praćenju novinarke. Ali, i pre nego što to sazna, čovek svejedno mora da se pita: da li bi ovaj pripadnik službe čiji je posao da brine o našoj bezbednosti išta od ovoga otkrio da je kojim slučajem unapređen? Ili bi podatke o praćenju spakovao u koverat i zaključao u magičnu fioku, srpsku metaforu prljavština koje revnosno skladište bezbednosne službe, da bi ih po potrebi vadile i delile tabloidima, tajkunima, političkim strankama ili strancima, kao prvorazrednu robu za izazivanje haosa, skandala ili uništavanje biografija?

Postupak policajca Tripkovića ne može da ulije poverenje ni građanima ni novinarima, jer se ispostavilo da je njegova zainteresovanost za bezbednost novinarke rasla srazmerno njegovom padu u policijskoj hijerarhiji. Zapravo je nejasno da li je Tripković uzbunjivač s odloženim dejstvom, prikrivač krivičnog dela ili nešto treće?

I kako danas izgleda fotorobot srpskog policajca? Da li je to čovek kome su političari stavili magareće uši i izbili mu sve bubice iz glave, pretvorivši ga u korumpirano samohodno oružje? Za običan svet, koji sa zebnjom posmatra kako mu ćerka odlazi u noćni izlazak na splav, to je možda i pitanje svih pitanja. Za društvo je korumpirani policajac opasniji od krimosa ubice, jer običan čovek samo želi da mu se dete vrati ujutru u jednom komadu i bez opijata u krvi.

Taj svet možda želi makar predstavu o tome da o njegovoj deci brine nekakva briljantna, stara policajčina, interaktivna žbirovska enciklopedija koja proradi čim se nalije litrom kafe. Tom, gotovo filmskom liku, kao nepotkupljivom uličnom psu, nedostaje samo partner, dugokosi neurotični lik pregorelog inspektora s kojim zajedno pred zoru vrte glave karakterističnim pokretima, relaksirajući vratne mišiće jer su celu noć sedeli u kolima, čekajući da naiđu prljavi tipovi...

Možda je iluzija o poštenim policajcima, poput hiljada njihovih kolega o kojima svaki zaslužuje film, ostala zarobljena u vremenima kada su pravila bila jasna i sve je bilo tako kristalno čisto: loši momci su bili na onoj, dalekoj, suprotnoj strani. Ali, u tranziciji koja teče, vremenom su se karte izmešale, kao i karakteri, kao i sudbine.

Koliko se samo čekalo da Novi Sad dobije šefa policije? Koliko je tek na svog Vajata Erpa čekao grad Niš? Možda čak od epohe cara Konstantina? Srbija, dakle, mora da raščisti sama sa sobom. Da li će pristati da bude u hipnotičkom stanju u kome će se histerična zabava nametnuti kao osnovna mera vrednosti, kako bi poverovali da u tranzicionim bajkama na kraju svi, osim retkih izuzetaka, žive siromašni i nesrećni do kraja života? Da bi se u to ubedili, potrebno je da policija podseća, ako ne na kriminalce, a ono makar na klovnove.

Ako je Srbija izabrala da običan svet pred jutro posmatra kako mu se dete vraća u jednom komadu kući i da ne brine, jer ima dovoljno novca da detetu tutne za taksi i džeparac, za to mu je potrebna policija kojoj veruje, koja ne prati novinare i koja ne trguje na crnoj berzi tuđih tajni.

Sada je malo jasnija i sudbina večitog direktora policije Milorada Veljovića, kao konstante policijske i političke kombinatorike. Još kada ga je Dragan Jočić postavio za direktora policije, Veljović je postao maestro održavanja na površini živog blata srpske politike. Preživeo je pad Koštunice i odlazak s vlasti Borisa Tadića, pokazujući da, kao prava policijska njuška, ume da nanjuši novog gospodara. Koja je Veljovićeva magija? Kao prvi otorinolaringolog Srbije, on drži pod stalnim konzilijumskim nadzorom nacionalnu bubnu opnu.

I kada je konačno smenjen i kada se učinilo da je konačno gotov, Veljović je postao savetnik premijera. Time je spojio nespojivo – medicinu, policiju i arhivistiku – jer sluša, snima i skladišti najveće tračeve. Zato je valjda i prekomandovan. Da ponešto od toga šapće novom šefu. Način na koji će upotrebiti ta saznanja pokazaće da li je Vučić prolaznik ili državnik.