Za Tosku ste najzreliji u četrdesetoj

Kvalitetna muzika bila je uvek izazov za Suzanu Šuvaković Savić, prvakinju opere Narodnog pozorišta u Beogradu, a njen moćni sopran omogućio joj je da gostuje na scenama od Južne Koreje do Francuske i Italije. Poznatoj operskoj umetnici je nedavno uručena godišnja nagrada njene matične kuće za izuzetno značajan ukupan umetnički doprinos.

– Ovo priznanje dočekalo me je posle 19 godina rada u prestoničkom Narodnom pozorištu. Do sada sam dobijala brojne pohvale i srebrnu značku, ali me je ova nagrada mimoilazila zbog nekih drugih okolnosti što je znalo nekada i da povredi. Nagrada je potvrda da dobro radite svoj posao. U pozorištu smo svi mi kao velika porodica, a umetnik se mora pratiti, negovati, topla reč i priznanje mnogo znače. Mi solisti smo posebna priča i svako od nas je svet za sebe, kaže Suzana Šuvaković Savić za „Politiku”. Naša sagovornica je do sada otpevala značajne role sopranskog faha poput Mihaele u „Karmen”, Mimi u „Boemima”, Nede u „Pajacima”,  Tatjane u „Onjeginu, Ćo Ćo San u „Madam Baterflaj”, Adrijane Lekuvrer u istoimenoj operi, Toske, Euridike, Aliće Ford u „Falstafu”, teško je sve nabrojati, da ne spominjemo male role.

– Više premijera sam pevala u inostranstvu nego u svojoj zemlji i to počev od Južne Koreje sve do Francuske i Italije. Sarađivala sam između ostalih sa Đorđom Kašarijem, Silvanom Karolijem, Đorđom Merigom, dirigentom Marčelom Rotom koji je nastupao sa Bočelijem itd.

Suzana ističe da su sve uloge koje je ostvarila počev od Mimi pa dalje donete na osoben način, da je radila temeljno, učila, nastojala da razume svaki ženski lik.

– Sve junakinje koje sam otpevala na sceni su zarad ljubavi završavale tragično. Za Ćo Ćo San koja je puna emocija i veoma teška rekli su mi da je moja životna rola. Adrijanu Lekuvrer sam doživela posebno. Iako pevač misli da je sve naučio, to nikad nije tačno. Jer uvek može više, jedan život potreban je za učenje, a drugi za pevanje! Pevala sam mnogo i malih i velikih rola, a od malih sam takođe učila da osetim scenu, sebe, utiske svojih najbližih. Biti operski pevač je poziv koji se gradi godinama, a oko 40. ste najzreliji, recimo, za Tosku. Ulogu morate da otpevate bar deset puta da biste sa njom počeli da se igrate i pravite posebnu kreaciju. Sve role imaju mesto u mom srcu i mojoj duši.

Na pitanje šta dalje, poznati sopran odgovara:

– Mnogo bih volela da pevam u Pučinijevoj operi „Manon Lesko“ na domaćoj sceni, jer je posebna. Pučini traži dušu. Imam još ideja, ali je rano da se o tome govori.

Suzana radi sa mladim pevačima u operskom studiju pri Narodnom pozorištu već tri godine. I bori se da nađe mesto za studente da što češće izađu na scenu .

– Veliki rad i strpljivost su važni. Morate da budete posvećeni i da rasporedite energiju. Učim studente da poštuju starije, a mnogo toga i ja sam naučila od drugih, posebno od primadone Radmile Bakočević kod koje sam svojevremeno magistrirala na FMU. Danas se brzo živi i naša profesija je surova. Kad izađete na scenu nikog ne zanima da li vam je loš dan. Ipak, počastvovana sam što radim ovaj posao.