Ovde je na snazi crna inteligencija

Reditelj Boris Liješević upravo potpisuje svoju novu predstavu „Pijani” po drami savremenog ruskog autora Ivana Viripaeva. Premijera je četvrtak uveče, 4. februara, na sceni „Mira Trailović”. Scenograf je Aleksandar Denić, kostimograf Maja Mirković. U glumačkoj ekipi je gotovo ceo ansambl Ateljea 212: Dara Džokić, Svetozar Cvetković, Bojan Žirović, Jelena Đokić, Nenad Ćirić, Branka Šelić, Nebojša Ilić, Isidora Minić, Branislav Trifunović, Jelena Petrović, Dejan Dedić, kao i mladi glumci Marta Bjelica, Vuk Jovanović i Strahinja Blažić.

Svet je satkan od paradoksa. Od kojeg paradoksa ste krenuli u radu na komadu „Pijani”?

„Pijani“ se dešavaju jedne noći u kojoj su svi puni alkohola i osećanja da je svet prepun ljubavi, da su smisao i sreća nadohvat ruke. Da samo treba videti. Razmisliti o ciljevima koje postavljamo sebi. Usmeriti svoj život ka lepoti. Sve je jednostavno. Samo treba voleti.

Stiv Džobs u govoru na Stenfordu kaže da ga je bolest naučila da svaki dan živi i da donosi odluke kao da mu je to poslednji dan u životu. Ovi naši pijani junaci te pijane noći donose pijane i radikalne odluke kao da sutra više nema ničega, da sad treba uhvatiti život, kad se nudi. Komad je apoteoza ljubavi. Ali nije samo to. U prvom činu imamo različite ljude u različitim životnim situacijama. Momačko veče, godišnjica smrti, svadbena proslava... Svaka ta situacija otkriva neke probleme i dovodi ljude u teške životne situacije. U drugom činu dolazi do slučajnih, ali zapravo nimalo slučajnih susreta tih (nepoznatih) ljudi. Ljudi jedni drugima donose olakšanje, spas, izbavljenje. Jedna osoba nas budi na sukob, a druga koju slučajno sretnemo iste večeri nam donese spas i shvatanje i izbavljenje. Nije li to paradoks!!! Sartr kaže da su „pakao drugi“ a iz ovog komada izlazi da je u drugome spas i razrešenje i izbavljenje.

Priča filozofske komedije „Pijani” dešava se negde na zapadu, u nekom od današnjih velegrada gde je 14 ljudi: bankara, menadžera.. iz različitih razloga pijano. Zašto je ova predstava interesantna za Beograđane?

U pravu ste kad kažete „negde na Zapadu“. Meni je trebalo nekoliko čitanja da shvatim da se komad dešava negde na Zapadu, a ne na Istoku. Iako to jasno piše. Imena su nemačka: Rudolf, Laura, Gustav, Karl, Matias, valjda zato što je komad pisan po narudžbini teatra Šaušpilhaus iz Diseldorfa... Ali sve drugo je tipično istočno, rusko-balkansko osećanje sveta, kao i filozofsko-teološke rasprave koje pokreće alkohol. Koliko je samo pijanih filozofskih rasprava kod Dostojevskog. I on sam ima jednu pripovetku koja se zove „Pijanci“. Kod Viripaeva alkohol pokreće neke okidače koji otvaraju bujice emocija, spoznaja, priznanja... Otkrivaju se rupe u ljudima. Nezadovoljstvo sobom, svetom oko sebe. Osećanje da ne živimo u skladu sa svetom oko sebe.

Čovek ima potrebu da bude voljen, da voli, potreba za smislom, za Bogom, ali svakodnevni život potiskuje te potrebe. Mi više ne vidimo lepotu oko nas od svih loših vesti kojima smo izloženi u toku dana. Putem medija loše vesti sa cele planete stižu do svakoga. To je nenormalno.

Kako se onda radovati? Kako ne tvrditi da je ovo najgori od svih svetova? Kada društvo u kojem živimo pravi od nas upijače za stres. Sledeći korak će biti anesteziranje. Pojedinaca i društva.

Junaci Ivana Viripaeva su viši društveni sloj: dobrostojeće tehnokrate, intelektualci… Koji su njihovi razlozi za pijanstvo?

To su današnja popularna zanimanja. Bankari, menadžeri, pijarovi... Oni su tvorci svakodnevice. Ljudi u odelima koji se smeškaju iza pultova i po kancelarijama i naučeni su da se ne obaziru ni na šta. Da deluju spaseni za razliku od svojih mušterija kojima malim slovima u nedogled produžavaju kredite i lizinge. Stalno smo izloženi prevarama i prevarantima. I to je postalo normalno. Oni su zaštićeni. I prevare su zaštićene. Niko zbog „malih slova“ niti zbog sličnih podvala nikada neće odgovarati. Jer nisu krivi oni, nego ti koji nisi na vreme vidio prevaru. Postalo je normalno da nas varaju i da mi varamo. Da li to znači da moramo da učimo da varamo? Kako onda vaspitavati dete? „Sine, najbolje prolaze prevaranti i lopovi“...

Vraćam se na temu. Milje „pijanih“ je onaj u kojem je novac: bog i smisao. Upravo se ti i takvi ljudi jedne pijane noći usuđuju da vole i da to glasno izražavaju. Dozvoljavaju to sebi. Dolaze u kontakt sa samim sobom. Posmatraju stvarnost iz neke druge šire perspektive iz koje sve deluje jasno i uporno.

Pijanstvo Viripaevljevih junaka je samo maska preko koje oni mogu da se osmele i kažu istinu koju čak ni trezni ne smeju da priznaju. Koju istinu ćete vi saopštiti publici kroz predstavu „Pijani”?

Mnogo je istina koje se iznose u ovom komadu. Možda i previše. Svaki junak iznosi svoju istinu. Smrti nema. Svi smo telo Gospoda i dobri i loši. Najvažnije je da volimo. Bog će nas ispitati za svaku reč... Sve što nam treba nadohvat je ruke, ali to ne razumemo, ne vidimo, ne uviđamo, ne osećamo.

A sve njihove istine zajedno govore da je čovek biće željno ljubavi, pažnje, razumevanja. Svako želi da bude voljen. I najbolji i najgori. I pravednik i zločinac. I to nije pitanje zasluge, nego egzistencije. Ljubav se ne zaslužuje. Ona se ne stavlja u kupoprodajne relacije. Ona se ne uslovljava. Ona je po sebi. „Nisi zaslužio da te volim“ – ta rečenica nikako ne stoji. Ljubav je svuda oko nas. Ne osećamo je. „Sve nastaje iz ljubavi, sve je plod ljubavi”, kaže Gabrijel – jedan od junaka „Pijanih“

Odlikuje vas umetnička znatiželja, raznorodnost. Na osnovu čega tvrdite da je kod nas na snazi „crna inteligencija”?

Crna inteligencija je termin Emila Dirkema, oca moderne sociologije. Zapravo, crna inteligencija su intelektualci koji počinju jeftino da prodaju svoje znanje i prave inflaciju kadrova. Inflaciju obrazovanja. Koliko je doktora nauka, pa to je nenormalno. Danas, kada se neko predstavi kao doktor nauka, odmah je sumnjiv. Koliko je u celom regionu privatnih fakulteta i univerziteta. Koje crno obrazovanje se tu stiče??? Tu nije cilj obrazovanje, nego profit. Krađa. Krađa od roditelja koji žele dobro svojoj deci. Koji će se zadužiti samo da ih sklone sa ulice u neke učionice. Ko to dozvoljava? To su dugoročni zločini. Štete napravljene lošim obrazovanjem su najopasnije. One ne prolaze. A najmanje obrazovani su uvek najprodorniji. Najagresivniji. Najopasniji.

Iza sve te inflacije stoje neki učeni ljudi koji daju legitimitet tom lopovluku. E, mislim da su oni tvorci crne inteligencije.

-----------------------------------------------------

Branko Ćopić i baka Radojka Štrbac

Za Branka Ćopića vas veže lepa porodična priča. Da li je istina da je upravo vašoj baki Radojki Štrbac posvetio pesmu „Mala moja iz Bosanske Krupe”?

Od ranog detinjstva sam znao da je porodica moje majke Štrbac drugovala sa Brankom Ćopićem i da im je bio čest gost u kući. Kao dečak sam preturao po bakinim policama i nađem knjigu „Mala moja iz Bosanske Krupe”. Otvorim je i vidim posvetu: divan rukopis, krasopis. A sećam se i zapisanih rečenica: „Moja mala iz Bosanske Krupe je Dušana Štrpca odvela pred oltar, a mene inspirisala da napišem pesmu. I kada Dušanu Štrpcu dosadi žena, a meni pesma, mi skačemo u Unu zagrljeni kao braća”, sa potpisom Branka Ćopića. I kako vreme prolazi sve više sam ponosan na dedu i babu i njihovu vezu. Deda Dušan Štrbac je bio sveštenik, a baka Radojka komunista i nosilac Partizanske spomenice iz NOB-a, i u nekim jako teškim vremenima su uprkos ogromnim pritiscima uspeli da ostanu zajedno i da sačuvaju ljubav i da izgrade porodicu. To je dakle bilo u godinama kada vreme i okolnosti nisu bili naklonjeni vezi sveštenika i žene koja je nosilac Partizanske spomenice.