Kvisling

„Jeste radio s Hitlerom, ali…” Na ovaj način Milana Nedića pravdaju oni koji za njega traže rehabilitaciju pred sudom demokratske, a ne više komunističke Srbije. Možda ni ne znaju da hoće da rehabilituju čoveka koji između ta dva sistema nije pravio veliku razliku i čiji je režim na lecima tvrdio da je „demokratija prethodnica komunizma”.

Desnica u Srbiji sve glasnije tvrdi da je Milan Nedić bio samo „žrtva” nesrećnih istorijskih okolnosti, da je bio primoran na saradnju s Adolfom Hitlerom, u misiji spasavanja srpskog naroda. Njega je „zadesilo” da predvodi režim koji je pomogao Nemcima da ubijaju i muče Jevreje, Rome, ali i nelojalne Srbe – komuniste i četnike koji su se borili protiv okupatora. On je bio „prinuđen” da pomaže Nemcima na Banjici i da hranom snabdeva Staro sajmište. Potom je bio „primoran” da širi antisemitsku propagandu preko svog „Novog vremena”, da izmišlja judeo-masonske zavere i da manje ili više doprinese da Nemci 1942. Beograd proglase za „judenfraj”, što je bio jedan od najjezivijih izraza u istoriji čovečanstva.

Istina je da je Nedićeva Srbija pružila utočište stotinama hiljada Srba koji bi najverovatnije skončali u logorima NDH. Da li ga to zaista oslobađa tereta izdaje i kolaboracije sa jednim od najčudovišnijih režima u istoriji? Nije li on bio Hitlerov saradnik dok su Nemci ubijali u Kragujevcu, i ne samo u Kragujevcu? Istoričari se ne slažu oko toga da li je on znao da se sprema streljanje đaka u Šumaricama. Možda i nije znao. No da li oni koji veruju Nediću na reč da nije znao ništa o ovom zverstvu, veruju i milionima Nemaca koji nisu hteli da znaju ništa o Aušvicu i Dahauu?

Mnogi za Nedića traže neki poseban status, pripisuju mu plemenite pobude, kažu da nije bio „običan kvisling”. U Norveškoj niko ne traži rehabilitaciju za Vidkuna Kvislinga, čije je ime postalo sinonim za izdaju. Možda je Nedić neobičan najviše po tome što bi mogao da postane prvi rehabilitovani zločinac te vrste u Evropi.  

Posebno zapanjuje cinizam sa kojim neki desničari Nedića porede sa savremenim srpskim političarima: sve lidere od 2000. optužuju za kolaboraciju sa Zapadom, kao da su današnji Vašington i Brisel nastavljači Trećeg rajha, i tvrde da je Nedić delovao iz plemenitih pobuda, dok ovi birani na demokratskim izborima to čine zbog vlasti.

Konačno ako su već zaista komunisti toliko iskrivili sliku o Nediću, pa je domaća javnost tobože ostala uskraćena za istinu, teško da je Titova propaganda mogla da obmane Slobodana Jovanovića. Jedan od najvećih srpskih umova i istoričara 20. veka imao je najmanje razloga da veruje komunistima, zbog kojih je do smrti ostao u Londonu. A njegov sud bio je jasan – Milan Nedić je među najvećim ratnim zločincima.