Srbistan

Nije to nikakva novost – i ovog proleća će važnu ulogu na srpskim izborima imati stranci. U nekim ranijim kampanjama tu su ulogu uverljivo odigrali ambasadori ili specijalni izaslanici kolonijalnih demokratija koji su precizno znali i koliko su njihove zemlje moćne i koliko je nemoćna zemlja u kojoj se odigrava velika, demokratska predstava. Ovog proleća bi tu ulogu u kampanji mogli da odigraju ljudi koji su izaslanici samo sopstvene nemoći ili tragedije. Humanitarni radnici, lingvisti i šampioni pretvaranja ljudskih nesreća u odlične projekte već dugo se raspravljaju kako ih treba zvati – migrantima, izbeglicama, azilantima, kao da će tim malim vežbama iz političke korektnosti prekriti ogromne nesreće čitavih naroda.

Da u međunarodnim odnosima ima više pravde nego cinizma o stotinama hiljada nesrećnika brinule bi zemlje koje su  iznenada setile da u Siriji nema dovoljno demokratije, da bi posle pet godina shvatile da i od Sirije i od Palmire i suživota šiita i sunita ostale ruševine iz kojih sve žele da pobegnu. Ali kao što je „sirijska demokratija” poslužila kao neki veliki eksperiment stratega iz Vašingtona i Londona u ispitivanju nove ruske moći, tako je i egzodus miliona očajnih ljudi zapravo postao glavni test za Evropsku uniju.

Kakve su, dakle, zalihe evropskih vrednosti u Evropi?  I kako će se Srbija ponašati ako je neko iz Brisela ili Berlina obavesti da se te evropske vrednosti, ipak, najbolje štite podizanjem granica ili žičanih ograda. Jer dok se najmoćnija žena Evrope Angela Merkel sve teže brani od napada da se izbeglički talas mora zaustaviti negde u predsoblju EU, u Srbiji se te unutarnemačke ili evropske rasprave čitaju kao scenario nove drame na Balkanu. A presudnu ulogu u toj drami ima jedna zemlja koja decenijama pokušava da postane član EU a u protekloj godini postala je najvažnija zemlja za stabilnost evropske zajednice. Turski predsednik Erdogan ovih nedelja i meseci zna da mu nijedan evropski lider neće zameriti ako policija bude upadala u redakcije i hapsila urednike, kao što se niko neće ozbiljno brinuti za položaj opozicije.

Kao gospodar zemlje odakle kreću kolone izbeglica ka Evropi, Erdogan je iznenada postao vlasnik ključeva Evrope i kao da želi da naplati te silne godine provedene u čekaonici EU. Premijer Davutoglu je u Londonu izjavio da im je neophodno 20 milijardi dolara kako bi brinuli o humanitarnoj katastrofi. Nekako istovremeno, u turskim medijima najčešće pominjana reč postala je Srbistan, zemlja koja se sumnjiči da je previše bliska Rusiji, Kurdima, opoziciji..    

Izgleda da će čitav region neko vreme hodati po zategnutoj žici između Brisela i Ankare.  

Zato bi i taj sabirni centar ljudskih nesreća mogao da bude jedina velika nepoznanica u kampanji  koja je već počela iako izbori nisu raspisani. Ali će taj glavni test trajati i dugo nakon što izbori budu završeni.