Rane nisu zaceljene

Politikina nagrada – autorska replika skulpture „Eritrocit” Nikole Pašića – za najbolji film takmičarskog programa „Evropa van Evrope” 36. Festa dodeljena je hrvatsko-bosanskom delu „Živi i mrtvi” u režiji Kristijana Milića. Međunarodni žiri takmičarskog programa, u sastavu Kim Dong Ho, predsednik žirija i direktor filmskog festivala u Pusanu, Hrvoje Hribar, reditelj iz Hrvatske, i Dubravka Lakić, filmski kritičar „Politike”, nagradio je Milićev film uz obrazloženje da je reč o „precizno režiranom, razgovetno glumljenom i senzibilno snimljenom antiratnom delu”.

Drama „Živi i mrtvi”, ekranizacija istoimenog romana Josipa Mlakića, prati sudbine dve generacije tokom ratova 1943. i 1993. godine, u istom mestu u Bosni. Njihove sudbine su isprepletane nasleđem predaka i (ne)činjenjem potomaka, užasima ratnih sukoba, ali i željom da se dobro odupre zlu.

Šta za Vas znači nagrada lista „Politika” za najbolji film takmičarskog programa „Evropa van Evrope” 36. Festa?

Svaka nagrada znači, a ova je pokazatelj da je još neko priznao i pozitivno ocenio moj rad. Ova nagrada je važna i producentu i ekipi filma, jer, svi smo se trudili da snimimo film koji može da se razume bilo gde. Naš trud se sada vrednuje.

Film započinjete Andrićevim citatom: „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo”…

Roman „Živi i mrtvi” prema kojem smo snimili film počinje tim citatom, a i scenario. To nije bilo uslov, ali meni se dopala ta ideja i prihvatio sam ju je. To je metafora za priču koju smo želeli da ispričamo. Svi junaci su doslovno, ali i u prenesenom značenju već mrtvi. Čak iako su fizički živi, oni su mrtvi u dušama.

U filmu smelo ističete da danas ne postoji „država bez krvi”?

Izgleda da ne, pogotovu na našim prostorima. Samo se u Češkoj i Slovačkoj sve odigralo znatno lakše. To je činjenica, a zašto je to tako na drugima je da odgovore. Konkretno i istinito. Moj film prikazuje koliko je rat apsurdan.

Kroz skoro identične sudbine dede i unuka 1943. i 1993. godine potcrtavate da se istorija na ovim prostorima ponavlja?

Neminovno, pogotovu na Balkanu, ali to je prouzrokovano političkim dešavanjima i previranjima. Nekada je to bila NDH, a devedesetih godina Srbi, Hrvati i muslimani su se borili za svoje interese. U pozadini svega uvek je bila, i ostaće politika. Zašto su se ljudi sa tolikom željom ubijali, vrlo je složeno pitanje.

Vaš film je na vrlo visokom tehničkom nivou. Na festivalu „Braća Manaki” u Bitolju osvojili ste nagradu za fotografiju. Kako danas uskladiti umetničke vrednosti i kvalitet?

Važno mi je da film zanatski bude kvalitetan. „Živi i mrtvi” nije samo moj film, snimao sam ga prema tuđem scenariju i bio sam pozvan da ga uradim po holivudskom receptu i načinu rada, i u izgledu. Svaki film bi trebalo da bude zanatski korektan, po mogućnosti savršen. Onda iz toga proističe umetnost. Umetnost je nadgradnja, a zanat je neophodan i poželjan kao osnovno polazište. Tako lakše privučete publiku, jer ona želi da vizuelno i zvučno uživa u filmu.

Međutim, Vaš film nije naišao na odziv hrvatske publike? Nije li došlo do zasićenja filmovima o građanskim ratovima u bivšoj Jugoslavije ili, možda, rane još nisu zaceljene?

Film „Živi i mrtvi”, pokazalo se, nije bio baš privlačan publici u Hrvatskoj. Po meni, to je prvi pravi ratni, i antiratni hrvatski film, ali im je, izgleda, bio pretežak. Rane još nisu zaceljene i dugo neće biti. O nerazumevanju i nemogućnosti zajedničkog života treba da se govori dokle god neko ima potrebu za tim. Film smo snimali u Gornjem Vakufu-Uskoplju, gradu koji prema odluci međunarodne zajednice ima dva imena i još je podeljen na dva dela. U jednom delu grada žive Hrvati, a u drugom muslimani, i situacija je još zategnuta. Poslovi među njima dobro funkcionišu, ali nema druženja i odnosi su uvek na granici sukoba. Dovoljna je jedna sitnica da se dogodi nešto neplanirano. Ljudi vole štošta da stave pod tepih i da tako ostane, ali to nije način.