Ране нису зацељене

Политикина награда – ауторска реплика скулптуре „Еритроцит” Николе Пашића – за најбољи филм такмичарског програма „Европа ван Европе” 36. Феста додељена је хрватско-босанском делу „Живи и мртви” у режији Кристијана Милића. Међународни жири такмичарског програма, у саставу Ким Донг Хо, председник жирија и директор филмског фестивала у Пусану, Хрвоје Хрибар, редитељ из Хрватске, и Дубравка Лакић, филмски критичар „Политике”, наградио је Милићев филм уз образложење да је реч о „прецизно режираном, разговетно глумљеном и сензибилно снимљеном антиратном делу”.

Драма „Живи и мртви”, екранизација истоименог романа Јосипа Млакића, прати судбине две генерације током ратова 1943. и 1993. године, у истом месту у Босни. Њихове судбине су испреплетане наслеђем предака и (не)чињењем потомака, ужасима ратних сукоба, али и жељом да се добро одупре злу.

Шта за Вас значи награда листа „Политика” за најбољи филм такмичарског програма „Европа ван Европе” 36. Феста?

Свака награда значи, а ова је показатељ да је још неко признао и позитивно оценио мој рад. Ова награда је важна и продуценту и екипи филма, јер, сви смо се трудили да снимимо филм који може да се разуме било где. Наш труд се сада вреднује.

Филм започињете Андрићевим цитатом: „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо”…

Роман „Живи и мртви” према којем смо снимили филм почиње тим цитатом, а и сценарио. То није било услов, али мени се допала та идеја и прихватио сам ју је. То је метафора за причу коју смо желели да испричамо. Сви јунаци су дословно, али и у пренесеном значењу већ мртви. Чак иако су физички живи, они су мртви у душама.

У филму смело истичете да данас не постоји „држава без крви”?

Изгледа да не, поготову на нашим просторима. Само се у Чешкој и Словачкој све одиграло знатно лакше. То је чињеница, а зашто је то тако на другима је да одговоре. Конкретно и истинито. Мој филм приказује колико је рат апсурдан.

Кроз скоро идентичне судбине деде и унука 1943. и 1993. године потцртавате да се историја на овим просторима понавља?

Неминовно, поготову на Балкану, али то је проузроковано политичким дешавањима и превирањима. Некада је то била НДХ, а деведесетих година Срби, Хрвати и муслимани су се борили за своје интересе. У позадини свега увек је била, и остаће политика. Зашто су се људи са толиком жељом убијали, врло је сложено питање.

Ваш филм је на врло високом техничком нивоу. На фестивалу „Браћа Манаки” у Битољу освојили сте награду за фотографију. Како данас ускладити уметничке вредности и квалитет?

Важно ми је да филм занатски буде квалитетан. „Живи и мртви” није само мој филм, снимао сам га према туђем сценарију и био сам позван да га урадим по холивудском рецепту и начину рада, и у изгледу. Сваки филм би требало да буде занатски коректан, по могућности савршен. Онда из тога проистиче уметност. Уметност је надградња, а занат је неопходан и пожељан као основно полазиште. Тако лакше привучете публику, јер она жели да визуелно и звучно ужива у филму.

Међутим, Ваш филм није наишао на одзив хрватске публике? Није ли дошло до засићења филмовима о грађанским ратовима у бившој Југославије или, можда, ране још нису зацељене?

Филм „Живи и мртви”, показало се, није био баш привлачан публици у Хрватској. По мени, то је први прави ратни, и антиратни хрватски филм, али им је, изгледа, био претежак. Ране још нису зацељене и дуго неће бити. О неразумевању и немогућности заједничког живота треба да се говори докле год неко има потребу за тим. Филм смо снимали у Горњем Вакуфу-Ускопљу, граду који према одлуци међународне заједнице има два имена и још је подељен на два дела. У једном делу града живе Хрвати, а у другом муслимани, и ситуација је још затегнута. Послови међу њима добро функционишу, али нема дружења и односи су увек на граници сукоба. Довољна је једна ситница да се догоди нешто непланирано. Људи воле штошта да ставе под тепих и да тако остане, али то није начин.