Uručena nagrada „Meša Selimović”

U Skupštini grada Beograda juče je uručena nagrada „Meša Selimović” Draganu Velikiću za roman „Ruski prozor”, koji su objavili „Stubovi kulture”. U velikom žiriju „Večernjih novosti” za knjigu godine glasalo je 46 književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara. U konkurenciji su bile 84 knjige. Velikićev roman dobio je dvanaest glasova. Na drugom mestu, sa po deset glasova, našle su se knjiga eseja „Slovenske pčele u Gračanici” Novice Petkovića (Zavod za udžbenike Beograd) i pesnička knjiga „Moje se zna” Dragomira Brajkovića (Beogradska knjiga).

Nagradu, koja se sastoji iz skulpture sa likom Meše Selimovića, povelje i novčanog iznosa, Velikiću je uručio Manojlo Vukotić, generalni direktor i glavni urednik „Večernjih novosti”. Pošto je reč o dvadesetoj, jubilarnoj nagradi (dodeljuje se od 1988. godine), Vukotić je predložio da Kompanija „Novosti” objavi komplet knjiga svih dosadašnjih dobitnika nagrade „Meša Selimović”.

Govoreći o nagrađenom romanu Vladislava Gordić-Petković je rekla da se Velikićevo delo čudesno, a opet nenamerno i nenametljivo, poklopilo sa metaforama svakodnevice. Roman „Ruski prozor” je alegorija identiteta, pojedinačnog i nacionalnog. Ova povest o generacijskoj nelagodnosti je saga bez junaštva i odiseja bez srećnog povratka.

Organizovan kao veoma složeno i razuđeno pripovedanje o nastojanju junaka da u postistorijskom svetu zamagljenih obrisa i pomerenih granica realizuju svoju sudbinu, odnosno da u potpunosti dođu u posed vlastitog identiteta, primećuje Mileta Aćimović Ivkov, ovaj Velikićev roman se idejno, tematski i poetički sasvim uklopio u niz njegovih, po tome srodnih romana, kakvi su, najpre, „Severni zid” i „Slučaj Bremen”.

Svoje slovo nagrađeni pisac je započeo karakterističnim citatom i romana Meše Selimovića „Derviš i smrt”: „Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše veliki da ga zemlja upije...”

Mnogo toga bismo u svom životu bolje znali, istakao je Dragan Velikić, samo kada bismo mogli da dešifrujemo znake koje u svojoj ograničenosti nazivamo sudbinom. Ono što možemo da razumemo je zanemarljivo u odnosu na ono što teče mimo nas. Ali, time naša odgovornost nije manja. U večnom ponavljanju istog, svaki čovek ima svoje zemaljsko vreme, i ne samo vreme, već i mogućnost da ostavi nekakav trag, da se ne prepušta stihiji, da se menja i da bude bolji. Velikić je zaključio: „Promene počinju priznanjem. Za početak, samom sebi”.

Z. R.