Уручена награда „Меша Селимовић”

У Скупштини града Београда јуче је уручена награда „Меша Селимовић” Драгану Великићу за роман „Руски прозор”, који су објавили „Стубови културе”. У великом жирију „Вечерњих новости” за књигу године гласало је 46 књижевних критичара, теоретичара и књижевних историчара. У конкуренцији су биле 84 књиге. Великићев роман добио је дванаест гласова. На другом месту, са по десет гласова, нашле су се књига есеја „Словенске пчеле у Грачаници” Новице Петковића (Завод за уџбенике Београд) и песничка књига „Моје се зна” Драгомира Брајковића (Београдска књига).

Награду, која се састоји из скулптуре са ликом Меше Селимовића, повеље и новчаног износа, Великићу је уручио Манојло Вукотић, генерални директор и главни уредник „Вечерњих новости”. Пошто је реч о двадесетој, јубиларној награди (додељује се од 1988. године), Вукотић је предложио да Компанија „Новости” објави комплет књига свих досадашњих добитника награде „Меша Селимовић”.

Говорећи о награђеном роману Владислава Гордић-Петковић је рекла да се Великићево дело чудесно, а опет ненамерно и ненаметљиво, поклопило са метафорама свакодневице. Роман „Руски прозор” је алегорија идентитета, појединачног и националног. Ова повест о генерацијској нелагодности је сага без јунаштва и одисеја без срећног повратка.

Организован као веома сложено и разуђено приповедање о настојању јунака да у постисторијском свету замагљених обриса и померених граница реализују своју судбину, односно да у потпуности дођу у посед властитог идентитета, примећује Милета Аћимовић Ивков, овај Великићев роман се идејно, тематски и поетички сасвим уклопио у низ његових, по томе сродних романа, какви су, најпре, „Северни зид” и „Случај Бремен”.

Своје слово награђени писац је започео карактеристичним цитатом и романа Меше Селимовића „Дервиш и смрт”: „Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велики да га земља упије...”

Много тога бисмо у свом животу боље знали, истакао је Драган Великић, само када бисмо могли да дешифрујемо знаке које у својој ограничености називамо судбином. Оно што можемо да разумемо је занемарљиво у односу на оно што тече мимо нас. Али, тиме наша одговорност није мања. У вечном понављању истог, сваки човек има своје земаљско време, и не само време, већ и могућност да остави некакав траг, да се не препушта стихији, да се мења и да буде бољи. Великић је закључио: „Промене почињу признањем. За почетак, самом себи”.

З. Р.