Ja budala II

Ljudski je praštati, ali nije fer ljude praviti budalama. Državni posao, nadam se, nije samo humoristička serija, već država treba da pruži kakvu-takvu sigurnost građanima. Nekada je vladar naplaćivao glavarinu po svakom robu, a sada se mnoge dažbine poistovećuju sa jednom reči – porez. Iako neki to definišu kao obavezu svakog građanina, za koju oni ne mogu da očekuju protivuslugu, svi od države, iako više nije socijalistička, očekuju pristojne škole, bolnice, bezbednost, pravdu...

Prvi put kada sam pisao uvodnik naslovljen „Ja budala” osudio sam tadašnju vlast koja je oprostila građanima dugove za komunalije, grejanje, struju... Jer, svi mi koji smo uredno izmirivali račune ispali smo budale i svi smo bili na gubitku. Budale su ispali i oni koji su gradili kuće sa svim dozvolama, projektima, priključcima za struju, vodu, koje su debelo platili. Ponovo su profitirali „divlji”, oni koji su čekali da neko drugi reši njihove obaveze prema državi. I rešila je država, oslobodila ih je svih obaveza, samo da se prijave i evidentiraju uz simbolični trošak, izveštaj da je kuća stabilna.

I sada se raspravlja da li onima koji su na vreme shvatili da društvena imovina nije ničija i da može postati njihova, a zovemo ih tajkunima, treba pomoći. Duguju stotine miliona zbog neplaćenog poreza, pa se za njih razmatraju olakšice. Ali zato nikako da se počne sa takozvanim ukrštanjem prihoda i imovine. Godinama poreznici obećavaju da će ispitati odakle nekome tolika imovina a nema ni radnu knjižicu. I ništa. Nema ni nacrta zakona o poreklu imovine.

Ko duguje milione i stotinama radnika ne isplaćuje plate postaje državni problem, briga. Tražiće se za njega rešenje, otpis, reprogram.

S druge strane onome ko ne plati kaznu zato što nije na vreme vratio uzetu knjigu iz biblioteke sledi plenidba imovine. Jer, na delo stupaju – izvršitelji. Uterivači dugova upadaju u stanove po osnovu odluke suda, ali i bez toga ako ste dužni za komunalije. Ni policija ni BIA na to nemaju pravo, ali imaju izvršitelji i to po sopstvenoj proceni. Ministarstvo pravde u tome ne vidi ništa čudno. Stvari se popisuju i, ako se dug ne izmiri, prodaju.

Samo tamo gde nema imovine konstatuje se nemaština i postupak se zaustavlja. Saosećajnost ili puki pragmatizam?

U Komori izvršitelja tvrde da policiju zovu samo ako moraju. Zbog uštede. Može dužnik da uplati sve i ostaviće mu popisane stvari, inače ode sve na doboš. I violina od koje neko živi i slika, retka knjiga. Isto kao i led televizor. Ako mogu ostavljaju frižider i šporet. To treba za prehranu. Za bebin krevetac nismo sigurni. Ali smo sigurni da nijedan izvršitelj neće zakucati na vrata neke vile čija vlasnik duguje mnogo. I mnogima. A među onima kojima siroti tajkun duguje sigurno se nalazi neko na čija će vrata zakucati gospoda izvršitelji.