Smederevsko podvikivanje

Srpski premijer Vučić se neobično oštrim tonom obratio Vašingtonu. On traži žaljenje i izvinjenje zbog pogibije dvoje srpskih državljana u Libiji. Druga strana je prilično uzdržana, Pentagon a i ambasador Skot tvrde da mete američke avijacije nisu bile tamo gde su srpske službe odredile prethodnu lokaciju boravka poginulih.

Mislim da se Vašington neće izvinjavati. To nikada nisu činili, to nije njihov manir, ma kakva da je bahatost ili brljotina u pitanju. Oni, naprosto, imaju sasvim osobenu percepciju o odbrani nacionalnih interesa: brane ih svuda gde žele, a pri tome računaju samo žrtve u sopstvenom stroju. U tome ih može sprečiti samo sila veća od njih, a danas jedva da takve ima, a i ona se bavi svojom realizacijom moći.

Moglo bi se reći, dakle, da je srpski premijer načelno u pravu. Možda čak i lepo zvuči, podstiče nacionalni ponos, kad neko tako odrešito odbrusi najvećoj sili. Bilo je toga u istoriji: Tito je podviknuo Staljinu, Sloba Klintonu. Koštunica Karli del Ponte, Dačić Milanoviću. Hrvatska nema gabarit sile, ali oštrenje jezika balkanskih političara uveliko nadilazi estradnu verziju netrpeljivosti.

Vučić, naravno, nije rekao istorijsko „ne“, niti da se Srbija neće saginjati, niti je svoje ogorčenje upakovao u zvanični državni protest. Svoju potenciranu ljutnju izrazio je prigodom otvaranja projekta „Srpska riba za ceo svet“ u Smederevu, dakle u okviru uobičajenog dnevnog obraćanja domaćoj i svetskoj javnosti.

Hoće li njegov ton velikog ogorčenja narušiti tek obnovljeno i prilično lomno prijateljstvo Srbije i Amerike? U domenu formulacije o „zajedničkim interesima“, svakako ne. Premijer se ipak više obraćao zabrinutoj, ali i prilično rezigniranoj Srbiji nego zvaničnoj Americi, iz razloga koji su potpuno jasni: onaj koji nema odgovore traži ih tamo gde ih neće ni dobiti. Sada, kad su Slađana Stanković i Jovica Stepić mrtvi, naknadna pamet slabo pomaže. Uz uslov, naravno, da srpska vlada njome raspolaže.

Ako Beograd od Vašingtona i Pentagona jakim rečima traži odgovore dok je tragedija još vruća, važne odgovore javnost Srbije mora da dobije pre svega od svoje vlade. Za istinsku verziju događaja u haotičnoj Libiji ne mora da se čeka eho s onu stranu Atlantika, ma koliko zanimljivo bilo pokazivanje premijerovih mišica pred najvećom silom. Ili pred oronulim srpskim biračkim telom, kako vam drago.

Na dan otmice, iz vlade su dolazili jaki, optimistički signali, puni pouzdanja, u stilu da oteti državljani Srbije samo što se nisu vratili svojim kućama. U svakom slučaju, očekuje se da budu sa svojima za dan-dva, najviše tri.

Zašto se nisu vratili, i odakle informacije premijeru i ministru spoljnih poslova da je to lako moguće? Ko je takav optimizam razvijao i na osnovu čega? Moguće je da nisu bile poznate narav i namere otmičara, ali upravo to ne bi smelo da podstakne lidere vlade da njihova obećanja budu kategorična i olaka.

Ostavićemo po strani notorne stvari i pitanja tipa: zašto ambasada nije zatvorena, ako nije, zašto nije premeštena u relativno sigurni Tobruk, gde su inače stolovala diplomatska predstavništva. Gde je krenula kolona sa ambasadorom Potežicom u drugom vozilu, ako na tom putu na svakom koraku čekaju brojne agresivne paramilitarne grupe, koje otimaju ili ubijaju bez mnogo oklevanja.

Ambasador Potežica ćuti, njega nekakva komisija saslušava razmenom telegrama u kojima on objašnjava kolika mu je količina hrabrosti bila potrebna da se iskobelja iz smrtonosnog pustinjskog karavana, i utekne na sigurno. Da to ne zna, ne bi ni bio ekselencija.

No ipak, u ovoj višeznačnoj tragediji, važno mesto imaju obaveštajne službe, ili njihovi nedorasli surogati. Navodno, naše su službe bile u kontaktu sa drugim službama, koje su takođe kontaktirale neke službe. I tako u krug, sto dana. I uvek je do cilja nedostajao samo jedan korak. Za laičku javnost vrhunska i pre svega uzbudljiva misterija.

Ali, eto! Nije bilo tajnog agenta koji bi po principu sam protiv svih ušao u osinje gnezdo i izvukao ljude. Oni su poginuli, od američke ili neke druge detonacije, valjda ćemo i to saznati. Pitanje jeste: ako su principi rada službi (opravdana) tajna, rezultati nipošto nisu. U ovom slučaju rezultata nema, džaba čitava legenda, ali mora se znati gde je bio problem: u nesposobnosti ili nedostatku snage da se ona prizna? Ili u unapred izgubljenoj borbi? Ili u manjku ugleda koji bi omogućio prioritet u oslobađanju otetih građana Srbije!

Konačno, je li bilo krijumčarenja oružja? Da li je to radila uhodana mafijaška grupa, ili ljudi pod zaštitom države? Ništa od toga, naravno, nećemo saznati. Prijateljski odnosi sa Amerikom biće ovih dana ponovo izglancani na istom nivou gde su malo zagrebani. A šta će biti sa ministrom spoljnih poslova Dačićem? Pa ništa. On je i dalje u blaženom veselju što se otresao PUPS-a.