Смедеревско подвикивање

Српски премијер Вучић се необично оштрим тоном обратио Вашингтону. Он тражи жаљење и извињење због погибије двоје српских држављана у Либији. Друга страна је прилично уздржана, Пентагон а и амбасадор Скот тврде да мете америчке авијације нису биле тамо где су српске службе одредиле претходну локацију боравка погинулих.

Мислим да се Вашингтон неће извињавати. То никада нису чинили, то није њихов манир, ма каква да је бахатост или брљотина у питању. Они, напросто, имају сасвим особену перцепцију о одбрани националних интереса: бране их свуда где желе, а при томе рачунају само жртве у сопственом строју. У томе их може спречити само сила већа од њих, а данас једва да такве има, а и она се бави својом реализацијом моћи.

Могло би се рећи, дакле, да је српски премијер начелно у праву. Можда чак и лепо звучи, подстиче национални понос, кад неко тако одрешито одбруси највећој сили. Било је тога у историји: Тито је подвикнуо Стаљину, Слоба Клинтону. Коштуница Карли дел Понте, Дачић Милановићу. Хрватска нема габарит силе, али оштрење језика балканских политичара увелико надилази естрадну верзију нетрпељивости.

Вучић, наравно, није рекао историјско „не“, нити да се Србија неће сагињати, нити је своје огорчење упаковао у званични државни протест. Своју потенцирану љутњу изразио је пригодом отварања пројекта „Српска риба за цео свет“ у Смедереву, дакле у оквиру уобичајеног дневног обраћања домаћој и светској јавности.

Хоће ли његов тон великог огорчења нарушити тек обновљено и прилично ломно пријатељство Србије и Америке? У домену формулације о „заједничким интересима“, свакако не. Премијер се ипак више обраћао забринутој, али и прилично резигнираној Србији него званичној Америци, из разлога који су потпуно јасни: онај који нема одговоре тражи их тамо где их неће ни добити. Сада, кад су Слађана Станковић и Јовица Степић мртви, накнадна памет слабо помаже. Уз услов, наравно, да српска влада њоме располаже.

Ако Београд од Вашингтона и Пентагона јаким речима тражи одговоре док је трагедија још врућа, важне одговоре јавност Србије мора да добије пре свега од своје владе. За истинску верзију догађаја у хаотичној Либији не мора да се чека ехо с ону страну Атлантика, ма колико занимљиво било показивање премијерових мишица пред највећом силом. Или пред оронулим српским бирачким телом, како вам драго.

На дан отмице, из владе су долазили јаки, оптимистички сигнали, пуни поуздања, у стилу да отети држављани Србије само што се нису вратили својим кућама. У сваком случају, очекује се да буду са својима за дан-два, највише три.

Зашто се нису вратили, и одакле информације премијеру и министру спољних послова да је то лако могуће? Ко је такав оптимизам развијао и на основу чега? Могуће је да нису биле познате нарав и намере отмичара, али управо то не би смело да подстакне лидере владе да њихова обећања буду категорична и олака.

Оставићемо по страни ноторне ствари и питања типа: зашто амбасада није затворена, ако није, зашто није премештена у релативно сигурни Тобрук, где су иначе столовала дипломатска представништва. Где је кренула колона са амбасадором Потежицом у другом возилу, ако на том путу на сваком кораку чекају бројне агресивне парамилитарне групе, које отимају или убијају без много оклевања.

Амбасадор Потежица ћути, њега некаква комисија саслушава разменом телеграма у којима он објашњава колика му је количина храбрости била потребна да се искобеља из смртоносног пустињског каравана, и утекне на сигурно. Да то не зна, не би ни био екселенција.

Но ипак, у овој вишезначној трагедији, важно место имају обавештајне службе, или њихови недорасли сурогати. Наводно, наше су службе биле у контакту са другим службама, које су такође контактирале неке службе. И тако у круг, сто дана. И увек је до циља недостајао само један корак. За лаичку јавност врхунска и пре свега узбудљива мистерија.

Али, ето! Није било тајног агента који би по принципу сам против свих ушао у осиње гнездо и извукао људе. Они су погинули, од америчке или неке друге детонације, ваљда ћемо и то сазнати. Питање јесте: ако су принципи рада служби (оправдана) тајна, резултати нипошто нису. У овом случају резултата нема, џаба читава легенда, али мора се знати где је био проблем: у неспособности или недостатку снаге да се она призна? Или у унапред изгубљеној борби? Или у мањку угледа који би омогућио приоритет у ослобађању отетих грађана Србије!

Коначно, је ли било кријумчарења оружја? Да ли је то радила уходана мафијашка група, или људи под заштитом државе? Ништа од тога, наравно, нећемо сазнати. Пријатељски односи са Америком биће ових дана поново изгланцани на истом нивоу где су мало загребани. А шта ће бити са министром спољних послова Дачићем? Па ништа. Он је и даље у блаженом весељу што се отресао ПУПС-а.