Prevođenje je kao rešavanje ukrštenice

Naša kultura bogatija je za još jedno kapitalno izdanje, i to kineske lirike od 11. veka pre naše ere do kraja 12. veka, u prevodu sa starokineskog na srpski jezik Hirošija Jamasaki Vukelića, koji je i priredio zbirku „Sto božura u vrtu kineskih careva”, u izdanju RTS izdavaštva. Jezički redaktor knjige je Vojislav Karanović. Delo „Sto božura u vrtu kineskih careva” sadrži više od sto pesama, od 48 pesnika, a u Galeriji RTS-a biće predstavljeno u sredu 9. marta, u podne. Ovo je, inače, prvi prevod poezije sa starokineskog na srpski jezik, posle prevoda kineske lirike sa drugih jezika Crnjanskog i Dragoslava Andrića.

Hiroši Jamasaki Vukelić, ukazujući pažnju i ovim izdanjima, objašnjava da se Crnjanski u prevodu na srpski jezik držao rečeničkog, a ne stihovnog principa, da se nije mnogo bavio formom, već je težio da prenese misaonost klasične kineske poezije, a da je Dragoslav Andrić zaslužan za obimno izdanje od 500 stranica. „ Strogo sam se držao principa `stih po stih`”, naglašava naš sagovornik, koji je, pored ostalog, preveo na japanski jezik Njegošev spev „Gorski vijenac”, a na srpski, (sa timom mladih filologa), preneo najstarije sačuvano delo japanske istorije „Kođiki, zapisi o drevnim događajima”, kao i  velike japanske pesnike poput Macuo Bašoa i Josa Busona.

Na prvi pogled izgleda neobično što ste vi kao japanolog preveli i priredili ovu zbirku. Međutim, kineska poezija je već dugo prisutna u vašoj porodici, kao i u japanskoj kulturi?

Japanci su odavno usvojili kinesko pismo kao svoje, i ja, koji sam rođen i obrazovao se u Japanu, učio sam kineske klasike u gimnaziji, a kinesko pismo sam usvojio još u osnovnoj školi. Karakteristika kineskih klasičnih pesama jeste taj slogovni princip, stih može da se sastoji od pet ili sedam slogova, istovremeno od pet ili sedam reči. Nastojao sam i to da prenesem na srpski jezik. Forma vezanog stiha vrlo je važna za shvatanje lepote te poezije, jer forma je neodvojiva od sadržaja, od načina mišljenja izraženog kroz daoizam, konfucijanizam i budizam. Upravo između dva svetska rata, kada je Crnjanski priredio „Antologiju kineske lirike”, ljudi su tražili smisao, smirenje i drugačije viđenje života u istočnjačkoj misli. Na početku te zbirke, Crnjanski je uvrstio daoističke tekstove, to ga je privlačilo, kao što privlači i mene. Uopšte, velika kineska civilizacija mnogo je uticala na razvoj japanske kulture. Uviđajući da kinesko pismo nije samo piktografsko, već da ima i glasovnu vrednost, Japanci su ga koristili da bi preneli glasove svoga jezika. Na taj način, rano su počeli da beleže svoje pesme, mitove i istoriju, prilagođavajući kinesko pismo sopstvenim potrebama. Prva pesmarica kineske poezije u Japanu nastala je pre zbirke japanskih pesama.

Teme starih kineskih pesnika kretale su se od rastanka s prijateljem, preko nesrećne ljubavi, do izgona sa dvora. Ipak, to saznajemo više iz vaših objašnjenja života pesnika. Oni su više težili univerzalnosti izraza?

To je još jedna od karakteristika njihovog stvaralaštva. Među njima ima i satiričara, ali to nije poezija na nivou one koja izražava osećanja. Težio sam da u knjigu uvrstim popularnije pesme, koje se lako pamte i koje smo nekada učili, a ne one u kojima je kritikovan car. I pojedini japanski priređivači postupili su slično kao i ja. Hteo sam da prikažem istorijski pregled kineskog pesništva, gde su u centru pažnje pesnici dinastije Tang, od 7. do 9. veka, kada su stvarala tri najznačajnija pesnika: Vang Vei, Li Bai i Du Fu. Oni su se međusobno poznavali i družili, a predstavljali su tri različite misaone struje u Kini. Vang Vei bio je budistički nastrojen, Li Bai bio je privržen daoizmu i pustinjačkom životu, a Du Fu je oličenje konfucijanstva i moralne čvrstine.

Da li ste imali teškoća da starokineski prenesete na savremeni srpski jezik?

Stari kineski pesnici nisu se služili teškim izrazima, meni je najveći problem bio prenos na srpski jezik forme vezanog stiha i broja slogova. Zatražio sam pomoć od pesnika Vojislava Karanovića i on mi je dao dragocene sugestije. Tragali smo za rešenjima kao da rešavamo ukrštenicu. Slično je bilo kada sam sa kolegom Tanaka Kazuom prevodio Njegošev „Gorski vijenac” na japanski, epski deseterac preneli smo na japanski četrnaesterac, primenjujući japanski jezik sredine 19. veka, kada je Njegoš i stvarao.

Kako se u savremenom Japanu gleda na klasičnu kinesku poeziju?

Krajem 19. veka, u ime modernizacije i evropeizacije japanskog društva, potisnuti su ti oblici stare kineske poezije. Definitivno raskidanje sa tom tradicijom bio je period posle Drugog svetskog rata. Moj deda bio je među poslednjima koji su pisali u stilu klasične kineske pesme, iako nije bio profesionalni pesnik. Ja sam u gimnaziji učio o kineskoj pesmi kao delu naše baštine, a ne inostrane tradicije. Kada sam počeo da radim na ovoj knjizi, obišao sam knjižare u Tokiju u kojima sam našao mnogo priručnika o tome kako pisati kineske pesme. Čini se da ponovo postoji interesovanje za ovu oblast, ljudi traže nešto drugo, došavši u ćorsokak slepog praćenja američke, kao i evropske kulture.

Zašto ste izabrali baš formu kratkih pesama, iako ste naglasili da su stari Kinezi pisali i duže pesme?

Dužim formama kineski pesnici izražavali su više politička viđenja društva nego svoja osećanja. Svakako, to su značajne i lepe pesme, ali teško ih je zapamtiti. Ima među njima i pesama epskog karaktera, sa autobiografskim elementima. Mnogi kineski pesnici tražili su mesto na dvoru, zbog toga što, po konfucijanskom učenju, intelektualac svoje znanje treba da stavi u službu opšteg dobra. Jedan od načina da pesnici utiču na politiku dvora bile su upravo te duže pesme u kojima su prikazane teškoće naroda, muke vojnika na bojištima, onih koji su kod kuće ostavljeni bez glave porodice. Nadam se da će ova antologija podstaći nekog mladog sinologa da priredi zbirku ove vrste poezije.

Kako stari pesnici odražavaju kretanja kineskog društva?

Pre dinastije Tang, pesnici su bili uglavnom iz redova aristokrata, na svojim velikim imanjima pisali su poeziju koja je veličala lepotu, elegantnim izrazom. Čak  je i Tao Juanming, koji je bio naklonjen pustinjačkom životu, imao veliki posed. Njegova skromna „koliba” imala je dvadeset soba. Tokom vladavine dinastija Han i Tang, pesnici su, budući materijalno obezbeđeni, dolazili u prestonicu da služe cara na dvoru, da se bave politikom za dobro naroda. Međutim, nisu svi slojevi društva imali privilegiju da polože državni ispit. Među njima je bio i Li Bai, sin imućnog trgovca, koji je lutao svetom, ali uvek u pratnji slugu. Kulturom se uvek bavio izabrani sloj ljudi. Krajem vladavine dinastije Tang, došlo je do pobune seljaka i sitnih trgovaca, viši slojevi bežali su iz prestonice, i kada je uspostavljena dinastija Sung, dvor je otvorio državni ispit za sve slojeve društva. Pesnik Su Ši bio je, na primer, seljačkog porekla, a važi za jednog od najvećih. Ta poetika privukla je japanske haiku pesnike, koji su negirali vekovnu dvorsku aristokratiju.