Ne slažem se sa karikaturama „Šarli ebdoa“

Povodom izložbe „Crteži na slobodi” u Francuskom institutu koja će biti otvorena do 19. marta, u Beogradu je nedavno gostovao Tjeri Barig, karikaturista iz Švajcarske, koji je učestvovao u debati o slobodi izražavanja. Osnivač satiričnog lista „Vigus”, koji u svom crtežu zagovara „poštovanje drugoga”, za sebe kaže da je „a priori” protiv vlasti i da je to normalno.

Vreme u našem gradu provodio je, kako sam kaže, širom otvorenih očiju i ušiju, primećujući da ljudi imaju u sebi više radosti nego oni u Parizu ili Lozani, a to je verovatno zato, zaključio je, što smo narod koji je puno patio. Zbog toga će, kaže, doći ponovo.

Barig smatra da je važno da karikaturisti objavljuju radove u štampi i da budu plaćeni.

– I moji crteži su na internetu, ali od toga se ne dobija novac. Zato sam osnovao ovaj satirični nedeljnik. Ima dosta francuskih karikaturista koji imaju problem da naplate svoje radove i ja sam srećan što mogu da ih platim. Dakle, treba da se pozabavimo otporom i da branimo papir. Mislim da je zaista važno da ljudi uzmu nešto u ruke, a ne samo da bulje u ekran – kaže Barig.

Bili ste prijatelj sa karikaturistima lista „Šarli ebdo” koji su brutalno ubijeni pre nešto više od godinu dana. Kakav je vaš stav prema tom listu i njegovim karikaturama?

Oni jesu bili moji prijatelji, ali borba koju vodi „Šarli ebdo” nije moja borba. Mene ne zanimaju takve karikature i ja se na taj način sigurno ne bih bavio ovim zanatom. To su bili ljudi koje sam voleo i to je sve. Posle svega što se desilo, bio sam besan što zbog ljudi koje sam voleo a koji su stradali, moramo da branimo nešto s čim se u suštini ne slažemo. „Šarli ebdo”, to je istorija podrugivanja i ismevanja, to je provokacija, anarhizam, potpuni skandal. Oni su u lažnoj borbi. To što oni rade nije ni smešno, ni vredno. Za mene crtež mora da bude humor. A humor nije oružje. Ako je humor oružje, tada me ne zanima. Dakle, ne delim njihov stav. Ja sam i njima rekao da je njihova borba bila loša i da je naša uloga da budemo humoristični, a ne da menjamo čovečanstvo. Nisam ja taj koji će da promeni svet!  

Šta se promenilo za karikaturu posle atentata na „Šarli ebdo”?

Mnogo toga! Ja imam 65 godina, bavim se ovim zanatom već 47 i bojim se da se posle slučaja „Šarli ebdo” naš zanat mnogo promenio. Sada ima mnogo više odgovornosti. Danas, 2016, ne crtamo više kao što smo crtali šezdesetih i sedamdesetih, niti se više obraćamo istoj publici. Nije istina da je crtež postao simbol slobode. Samo nas zamajavaju time. Mi jesmo slobodni da kažemo šta hoćemo, ali kad vlast hoće da prisvoji crtež u štampi to je užas. Dakle, danas postoji strah. Ima mladih koje zanima sloboda izražavanja, ali ne verujem da će se neko angažovati da zatrese situaciju, jer vlada strah.

Posle „Šarlija” mnogo se govori o slobodi izražavanja. Gde je granica? Kad karikatura postaje uvreda?

Sigurno je da, posle „Šarlija ebdoa”, granica više nije ista. Mnogi karikaturisti kažu da ih to nije promenilo, ali to nije istina. Prestanimo da se pravimo da se ništa nije promenilo. To što se promenilo nameće nam više odgovornosti. Rekao bih da je sloboda izražavanja često opsesija ili sistem funkcionisanja bogatih koji imaju šta i da jedu i da piju. Lako je baviti se slobodom izražavanja kad niste gladni i žedni. Ali tri četvrtine čovečanstva nema šta da jede i pije i za njih sloboda izražavanja nema nikakvog značaja. Kako objasniti gladnom čoveku da je to važno? Sloboda izražavanja je privilegija, a ne nešto zbog čega treba umreti, a za mene je ona važna ako može da donese kritički duh, da bi u društvu bilo bolje.

Da li ste vi imali probleme s vlastima u Švajcarskoj?

Naravno da sam imao problema, iako je Švajcarska tako demokratska, tako mirna, tako divna!!!. Ponekad vlast voli crteže, ponekad ne, ali ipak sve to se rešava mirno. Ono što je meni važno jesu ljudi koji čitaju novine, a ne vlast. Samo čitaoci su važni. Ponekad sam dobijao i pretnje smrću. Naravno da sam to teško podnosio, ali kada mi se to događalo, ja sam uvek lično zvao ljude i rekao bih im: „Vi niste razumeli karikaturu”. Oni bi obično odgovarali da je divno što sam ih pozvao, ali poenta mog poziva bila je u tome da objasnim zašto nisu razumeli. To je kao u braku, treba da naučimo da se razumemo. Ali mi smo pre svega humoristi. Ljubav prema smehu je za mene takođe privilegija.

Koliko poznajete rad srpskih karikaturista?

Ne baš dobro, u stvari malo. Naše zemlje su različite, njihove politike su različite. Imao sam sreću sada da upoznam Koraksa s kojim sam proveo dva sata u razgovoru i kome se divim. Za nas karikaturiste sa Zapada važno je ono što se ovde dešava sa karikaturom, jer smo uvek smatrali da naše kolege iz Istočne Evrope imaju divnu priču. Ta regija je uvek imala velike karikaturiste. Nije to isto kao kod nas. Oni su za nas referenca, u potezu su drugačiji.

Vaš otac je svojevremeno takođe bio poznati karikaturista u Francuskoj. Je li vam on bio uzor?

Bio mi je uzor u smislu što me je „umočio u supu kritičkog duha”. Bio je svojevremeno karikaturista, radio u „Figarou”, ali posle se bavio drugim stvarima. Radio je, između ostalog, i na televiziji, bavio se kabareom i spektaklima. Uz njega sam upoznao Barbaru, Žorža Brasena, Lajzu Mineli. Obožavali smo da gledamo konferencije za štampu Šarla de Gola, prema kome je moj otac bio kritički nastrojen, i za mene danas EU nije samo Brisel nego i De Gol. Bilo je između mog oca i mene i ljubomore, ali sada smo saučesnici.