Poliglote pored Tise

Belo Blato – Radmila i Ištvan Toškov šire svoj etno-salaš u selu koje je postalo poznato baš po ubrzanom razvoju seoskog turizma. Naselje je specifično i po tome što mu se bašte često nalaze ispod nivoa vode u rekama Tisi i Begeju koje ga okružuju. Pomenuti salaš zove se „Lujza”, po imanju koje se nekada nalazilo u njegovoj blizini, a sa koga se još pre više od dva veka hrana odvozila dalje od Beča. Na to imanje kao dete je dospela i Radmila i zajedno sa svojom porodicom doprinela nacionalnom koloritu između dve reke.

– Moj suprug je pola Bugarin, a pola Mađar. Otac mu je Bugarin, dakle i stričevi i tetke i sva rodbina s te strane. Majka mu je Mađarica. Kad sam došla u kuću pre tri decenije, pričalo se uglavnom na mađarskom, posebno dok je muževljeva baka bila živa, jer je ona teško govorila srpski – priča Radmila. Da bi se sporazumela, morala je da nauči mađarski, pa posle i slovački, jer se tako priča u selu. – Imam dve kume: sa Slovakinjom pričam na slovačkom, a s Mađaricom na mađarskom. Kad se okupimo na slavama, počnemo na jednom, a završimo razgovor na drugom jeziku. I ne osetimo kad se to desi. Sin mi je oženjen i odnedavno živi s porodicom u Beču. Kad su mojoj unuci u jednom bečkom vrtiću doneli zeca lutku i pokazivali joj, ponavljajući naziv životinje, da ga nauči na nemačkom „hase, hase”, ona je uporno ponavljala „zec, zec” i insistirala na tome. Tu životinju mnogo puta je ovde, kod kuće, držala u rukama i valjda zna kako se zove. Ipak, svesni smo da ćemo za neko vreme u porodici govoriti još jedan jezik: nemački – kaže Radmila, prepričavajući anegdotu.

Radmilin otac, Srbin od Teslića u Bosni, došao je trbuhom za kruhom sedamdesetih prošlog veka. Radio je na ribnjaku Ečka, a zajedno s porodicom stanovao u zgradama imanja „Lujza”. I imanje i ribnjak, onda i danas najveći u Evropi, osnovao je grof Lazar Lukač. Imanje je nazvao po svojoj ćerki.

Adam Jonaš, beloblatski hroničar, kaže da je imanje pre dva veka bilo vrlo napredno i za svoje vreme imalo modernu mehanizaciju. Tu su se gajili povrće i žitarice, ali i stoka. Pošto je plovna Tisa bila u blizini, od imanja i njegovih magacina bila je postavljena pruga uskog koloseka po kojoj su konjske zaprege vukle vagonete s hranom do pristaništa na reci. Odatle se Tisom i Dunavom brodovima teglila do Beča i drugih evropskih gradova. Ono čemu danas težimo ovde se ostvarivalo još pre dva veka. Na imanju je jedno vreme radila i škola i postojali su osnovni uslovi za život. Posle rata, imanje je postalo društveno, neko vreme je bilo pod beloblatskim poljoprivrednim preduzećem „Jedinstvo”, a sada na njemu nema života, izuzev što se državna zemlja iznajmljuje ratarima pod arendu.

Radmila život na „Lujzi” pamti po dobru.

– Znam da su ovde naseljeni Bugari da bi sadili povrće, a iz okolnih sela angažovani su Slovaci za stočarstvo, Mađari za setvu žitarica i kukuruza, a šaljivdžije su isticale da su Srbi odlazili u šajkaše da čuvaju granicu austrijskog carstva na Dunavu. To najbolje znaju – prepričava Radmila svoja saznanja iz detinjstva na čuvenom imanju.

Pod pritiskom te nostalgije, ona i suprug Ištvan krenuli su da stvaraju etno-salaš, kome su dali isto ime – „Lujza”, a koji je smešten u samom Belom Blatu.

– Uz savete stručnjaka započeli su stvaranje salaša, na kome postoje svi sadržaji karakteristični za život na selu. Spojili su nekoliko placeva i kuća u napuštenoj ulici i obuhvatili ceo kompleks. Tu je dud star više od 150 godina, bunar iskopan pre jednog veka, seosko dvorište danas izgleda baš kao i onda kad su ovde pristigli prvi radnici na obližnjem imanju, na ribnjaku ili sekači samonikle trske koje ovde ima u izobilju. Sve što može da se vidi i doživi na „Lujzi” delo je Radmile, njenog supruga Ištvana, sinova Bojana i Dejana, i Toškovih iz bližeg okruženja. Posetioci mogu da učestvuju u tradicionalnom svinjokolju i sami sebi spremaju domaće čvarke, a mališani da se poigraju s domaćim životinjama ili da jašu konje.

Seoskom turizmu sada se okreće skoro celo selo. Dolaze i stranci, a meštani tvrde da ovde nikome ne treba prevodilac.