Nauk

„Politika” je pre deset dana ekskluzivno objavila faksimil dokumenta na osnovu kog je Slobodan Milošević iz Centralnog zatvora u Beogradu prebačen u Hag. Prvi smo otkrili da je taj papir potpisao malo poznati činovnik Ministarstva pravde, koji danas priznaje da je i tada znao da radi nešto što nije do kraja čisto. Samo je sudija mogao da naredi upravniku zatvora da preda pritvorenika, ali dvoje sudija prethodno je odbilo da potpiše to što je on potpisao. Ova saznanja izazvala su razumljivo interesovanje čitalaca jer je decenija od smrti bivšeg predsednika Jugoslavije dobar vremenski okvir za novo preispitivanje Miloševićeve uloge.

A kako su reagovali političari u kampanji? Aleksandar Vučić poručuje da prošlost ostavimo istoričarima „a mi da gledamo u budućnost i kako da pomognemo deci”. Žarko Korać nas optužuje za pokušaj rehabilitacije Miloševića, a Toma Fila tvrdi da u stvari rušimo Ivicu Dačića, čiji je savetnik. Jedni pričaju da vadimo kosture iz ormara i smišljeno plasiramo zamenu teza kojim prikrivamo zločinački karakter Miloševićevog režima, dok drugi tvrde da sve vreme perfidno pomažemo Vučiću.

Dozvolićete da se ne složim ni sa jednim od pomenutih. Čudi me kako je svima promakla najvažnija činjenica, da je Vida Petrović Škero 2001. godine spasla čast srpskih sudija. Trenutak je bio nervozan i istorijski: Zapad je bio nestrpljiv a vlast nesložna, Đinđić i Koštunica su bili u sukobu, nije bilo zakona o saradnji sa Hagom, Ustavni sud je zabranio izručenje Miloševića na osnovu uredbe savezne vlade... Vlada Zorana Đinđića donela je odluku da saradnju sa tribunalom uspostavi direktnom primenom međunarodnog prava. Od predsednice Vrhovnog suda Srbije zatraženo je da potpiše papir koji bi omogućio predaju Miloševića službenicima tribunala. Ali Vida Petrović Škero, koju je Milošević smenio sa sudijske funkcije zbog nepokornosti, i koja je u vreme vlade Zorana Đinđića došla na najvažniju sudijsku funkciju u Srbiji, odgovorila je da sud ne radi na osnovu zaključka vlade, da na osnovu zaključka vlade niti lišava slobode niti pušta na slobodu. Postupa samo po osnovu zakona.

Bio sam mali kada je Milošević vladao Srbijom ali sećam se njegovog režima. Znam da je u njegovo vreme državna bezbednost ubijala opozicionare i novinare, da su paravojne jedinice nekažnjeno činile ratne zločine. Znam i da je suočavanje sa prošlošću nužno. Ali znam i da je Vida Petrović Škero 2001. godine dala primer kakvo bi društvo trebalo da postanemo – da sudije budu sudije, ko god da je na vlasti. Kako je moguće da niko o tome ne govori? Kakva je korist od priče o suočavanju sa prošlošću, ako ni posle deset godina nikakav nauk nismo izvukli?