Zabranjivane predstave mamac za publiku

Prošle nedelje je našu kulturnu javnost uzburkao pokušaj otkazivanja gostovanja predstave „Crvena – samoubistvo nacije“ Milene Bogavac i Vojislava Arsića (koprodukcija Bitef teatra i Centra E8), na sceni Narodnog pozorišta u Leskovcu. Nakon uzavrelih reakcija u medijima, gostovanje je ponovo zakazano za 19. mart. Otkazivanje predstave je od strane uprave pozorišta objašnjeno postojanjem uvodnog songa koji „vređa Srbiju i srpski narod“. U toj pesmi izvođači, između ostalog, horski pevaju: „J..i se Srbijo... zato što imaš amneziju... zbog Srebrenice...”.

Ovaj slučaj zabrane nije retkost, ni kod nas, ni u svetu. Na repertoaru Narodnog pozorišta u Subotici se i dalje nalazi nagrađivana „Koštana“ Andraša Urbana koja je osporavana iz vrlo bliskih razloga. U „Koštani“ je, između ostalog, prisutan song sa stihom „J..m ti Srbiju i mene u njoj“, zbog čega je ona izazivala oštre kritike dela javnosti. Na primer, portal „Srbin. info“ preneo je tekst profesora Jovana Popova, pod naslovom „Dokle će Antisrbi da pljuju po Srbima: o Koštani koja vređa“. Profesor Popov navodi da je u predstavi „reprodukovana jednostrana, mračna slika naše stvarnosti“, kao i da se „Urbanova angažovanost pretvorila u otvoreno ruganje državi samoj“.

Ta vrsta kriticizma, prisutna između ostalih u predstavi „Crvena – samoubistvo nacije“ nije antinacionalistička ili antisrpska, već naprotiv. Kritikom negativnih strana društva, autori se sasvim jasno bore za društveni oporavak, te njihov angažman tako suštinski pomaže osvešćivanju naroda, provetravanju ustajalog mišljenja, a nikako vice versa.

Predstave Olivera Frljića u Hrvatskoj su dovodile i dovode do slično oštrih reakcija tamošnje javnosti. Od „Bahantkinja“ koje su skinute sa repertoara festivala Splitsko leto, 2008. godine, zbog uključivanja televizijskih snimaka govora Ive Sanadera, povodom slučaja Lore, do predstave „Aleksandra Zec“ (2014) koja je izazvala burne proteste veterana hrvatske policije. U Poljskoj je 2013. godine zabranjena Frljićeva predstava „Nebožanska komedija“, zbog bavljenja osetljivom temom antisemitizma. Poljski desničari su bili gnevni na Frljića zbog „optuživanja za holokaust i vređanja crkve“, kako je tada izvestio „Jutarnji list“.

Sloboda umetničkog izražavanja se ne može dovoditi u pitanje, to je nedvosmisleno, oko toga ne treba gubiti vreme. Mnogo je značajnije pitanje: šta raditi sa slobodama koje su osvojene?

Liberalna društva su danas pod ključnim diktatom tržišta. Umetnici i javne ličnosti uopšte su prinuđeni da se bore za pažnju, da odlučno rade u oblasti pi-ara, marketinga. U vezi sa tim problem zabrana ćemo okrenuti u tom pravcu.

Zabrane su efektno marketinško sredstvo, veličanstveno uspešni pi-ar. Bunt i disidentstvo se dobro prodaju. Ko prekoračuje granice, taj postiže uspeh, ko reskira, taj profitira, kako bi rekao Del Boj.

Tako je nedavno predstava „Beton Mahala“ iz Novog Pazara reditelja Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića, nakon zabrane u Novom Pazaru, izazvala znatno veće interesovanje na beogradskoj premijeri i njenim reprizama. Prošle godine zabranjene, pa vraćene na repertoar Dubrovačkih letnjih igara „Elementarne čestice“ Ivice Buljana, zbog cenzure su bile u fokusu pažnje javnosti, sva izvođenja su bila rasprodata. Ova predstava procenjena je kao predstava visokog rizika jer je, kako je navedeno, pisac Mišel Uelbek dovođen u vezu sa lošim odnosom prema muslimanima.

Predstava „Crvena – samoubistvo nacije“ koja je nakon prošlonedeljne buke zbog leskovačke zabrane privukla veću pažnju publike (njeno izvođenje je u subotu u Bitef teatru bilo dupke puno).

A kakva je uopšte predstava „Crvena – samoubistvo nacije“?

Ona je ostvarena u već sada često korišćenom frljićevsko-urbanovskom maniru, pozorište je forumskog tipa, bučnog pamfletizma i „zvekni-u-glavu“ dokumentarizma sa songovima. Izvođači kritički govore i pevaju o različitim aspektima života u Srbiji, nasilju nad ženama, rodnim stereotipima, problemu rađanja i abortusa, odvratnosti tabloida.

Da se pojednostavljeno izrazimo, predstava nije loša, ali nije ni previše posebna, jer je eho rada Frljića, Urbana, Mladenovića, njihova bleđa kopija. U vezi sa svim tim, njena zabrana u Leskovcu je odlično marketinško sredstvo, prašina koja se digla pomogla je njenoj promociji. Ukupno gledano, ovaj slučaj je pozitivan za teatar uopšte jer se na njega skreće pažnja, a ona mu je apsolutno potrebna u vremenu u kojem prostor otimaju drugi mediji.