Забрањиване представе мамац за публику

Прошле недеље је нашу културну јавност узбуркао покушај отказивања гостовања представе „Црвена – самоубиство нације“ Милене Богавац и Војислава Арсића (копродукција Битеф театра и Центра Е8), на сцени Народног позоришта у Лесковцу. Након узаврелих реакција у медијима, гостовање је поново заказано за 19. март. Отказивање представе је од стране управе позоришта објашњено постојањем уводног сонга који „вређа Србију и српски народ“. У тој песми извођачи, између осталог, хорски певају: „Ј..и се Србијо... зато што имаш амнезију... због Сребренице...”.

Овај случај забране није реткост, ни код нас, ни у свету. На репертоару Народног позоришта у Суботици се и даље налази награђивана „Коштана“ Андраша Урбана која је оспоравана из врло блиских разлога. У „Коштани“ је, између осталог, присутан сонг са стихом „Ј..м ти Србију и мене у њој“, због чега је она изазивала оштре критике дела јавности. На пример, портал „Србин. инфо“ пренео је текст професора Јована Попова, под насловом „Докле ће Антисрби да пљују по Србима: о Коштани која вређа“. Професор Попов наводи да је у представи „репродукована једнострана, мрачна слика наше стварности“, као и да се „Урбанова ангажованост претворила у отворено ругање држави самој“.

Та врста критицизма, присутна између осталих у представи „Црвена – самоубиство нације“ није антинационалистичка или антисрпска, већ напротив. Критиком негативних страна друштва, аутори се сасвим јасно боре за друштвени опоравак, те њихов ангажман тако суштински помаже освешћивању народа, проветравању устајалог мишљења, а никако вице верса.

Представе Оливера Фрљића у Хрватској су доводиле и доводе до слично оштрих реакција тамошње јавности. Од „Баханткиња“ које су скинуте са репертоара фестивала Сплитско лето, 2008. године, због укључивања телевизијских снимака говора Иве Санадера, поводом случаја Лоре, до представе „Александра Зец“ (2014) која је изазвала бурне протесте ветерана хрватске полиције. У Пољској је 2013. године забрањена Фрљићева представа „Небожанска комедија“, због бављења осетљивом темом антисемитизма. Пољски десничари су били гневни на Фрљића због „оптуживања за холокауст и вређања цркве“, како је тада известио „Јутарњи лист“.

Слобода уметничког изражавања се не може доводити у питање, то је недвосмислено, око тога не треба губити време. Много је значајније питање: шта радити са слободама које су освојене?

Либерална друштва су данас под кључним диктатом тржишта. Уметници и јавне личности уопште су принуђени да се боре за пажњу, да одлучно раде у области пи-ара, маркетинга. У вези са тим проблем забрана ћемо окренути у том правцу.

Забране су ефектно маркетиншко средство, величанствено успешни пи-ар. Бунт и дисидентство се добро продају. Ко прекорачује границе, тај постиже успех, ко рескира, тај профитира, како би рекао Дел Бој.

Тако је недавно представа „Бетон Махала“ из Новог Пазара редитеља Бранислава Трифуновића и Рифата Рифатовића, након забране у Новом Пазару, изазвала знатно веће интересовање на београдској премијери и њеним репризама. Прошле године забрањене, па враћене на репертоар Дубровачких летњих игара „Елементарне честице“ Ивице Буљана, због цензуре су биле у фокусу пажње јавности, сва извођења су била распродата. Ова представа процењена је као представа високог ризика јер је, како је наведено, писац Мишел Уелбек довођен у везу са лошим односом према муслиманима.

Представа „Црвена – самоубиство нације“ која је након прошлонедељне буке због лесковачке забране привукла већу пажњу публике (њено извођење је у суботу у Битеф театру било дупке пуно).

А каква је уопште представа „Црвена – самоубиство нације“?

Она је остварена у већ сада често коришћеном фрљићевско-урбановском маниру, позориште је форумског типа, бучног памфлетизма и „звекни-у-главу“ документаризма са сонговима. Извођачи критички говоре и певају о различитим аспектима живота у Србији, насиљу над женама, родним стереотипима, проблему рађања и абортуса, одвратности таблоида.

Да се поједностављено изразимо, представа није лоша, али није ни превише посебна, јер је ехо рада Фрљића, Урбана, Младеновића, њихова блеђа копија. У вези са свим тим, њена забрана у Лесковцу је одлично маркетиншко средство, прашина која се дигла помогла је њеној промоцији. Укупно гледано, овај случај је позитиван за театар уопште јер се на њега скреће пажња, а она му је апсолутно потребна у времену у којем простор отимају други медији.