Loz se kupuje na biralištu

Kome je danas u ovoj poharanoj zemlji dobro, ako izuzmemo profitere koji su se kao dragoceni kapitalisti novog sistema obogatili na žrtvama tranzicije kojoj se ne naslućuje kraj, profesionalne patriote koji su dobrano naplatili etno-biznis ili razne aparatčike koji su se udenuli u niše partijske vlasti, jedinog pouzdanog poslodavca – pod uslovom da krotko i ponizno slušaš?

Objašnjavaju nam da moraju da se zadužuju zato što su se oni pre njih prezadužili – što su i prethodnici govorili za svoje prethodnike. Pri tom, dok direktno zavlače ruku u džepove, još žele da verujemo da je ovo sada „patriotski dug”.

Dolaze izbori, najveći demokratski dijalog, bogomdana prilika da otuđene stranke čuju šta narod misli – ako je (narod) spreman da zaista stavi prst na čelo. U suprotnom, ukoliko dopusti da sve autoritarnija politička klasa kroji naše sudbine, i dalje će važiti definicija: „Tamo gde prestaje dijalog, počinje Srbija.”

Tvrde da je ideologija ukinuta, ali nije ukinuta činjenica da se oni koji brane interese vlasti, krupnog kapitala i poslodavaca veoma razlikuju od branitelja prava radnika ili boraca za socijalnu pravdu, jednakost i solidarnost.

Ko ovde zaista brani ešalone ugroženih? Po definiciji bi to morala da bude levica. Ali, bežeći od etiketa titoizma, komunizma ili „crvene bande”, mnogi levičari pobegli su od svojih ideja i davnašnjih programskih načela.

Savremena, autentična, demokratska levica je ovoj zemlji nasušna potreba, ali i mi sledimo neke druge tokove: većina vladajućih evropskih stranaka poslednjih godina dolazi sa centra desnice. Socijaldemokratija je u krizi još od vremena kada je, u nedostatku sopstvenih rešenja, prihvatila tačeristički neoliberalizam.

Danas su desničari potpuno izašli iz senke i sa margina se uselili u centralne arene političke borbe. Ne samo na istoku EU – kako se pomalo maliciozno predstavlja povodom izbegličke krize koja je povampirila sebičnu nacionalističku naraciju spasa u zatvaranju kao odbrani od „stranih kultura”.

U Evropskom parlamentu čak 114 poslanika (više od 15 odsto) pripada antiimigracionim partijama koje traže drakonske mere kako bi se onemogućio dolazak i ograničilo slobodno kretanje onima koji su „došli da troše evropski novac”.

I ovde su „tradicionalne stranke” s vremenom skretale udesno, ne mareći mnogo zbog gubitka kredibiliteta. Socijalisti su preko noći počeli da se krste približavajući se socijaldemokratiji – koja je u konfuziji rastrzana između želje da bude deo establišmenta i potrebe da kritikuje neoliberalne recepte i globalni finansijski kapitalizam. Demokratska stranka davno se premestila na centar.

Sindikati su podeljeni u pravoj meri, toliko da postoje a da ne budu smetnja. Ko da glasno postavi pitanje da li je važniji strani investitor koji zabrani sindikat ili srpski radnik, a da namah ne bude ubačen u antireformsku „petu kolonu”?

Srbijom upravlja i, po svemu sudeći, još će upravljati stranka desnog centra, ali u skupštinu će očekivano ući i žešća desnica koja sanja da će nacionalizmom, rusofilstvom i tamjanom anestezirati svakodnevne probleme običnog čoveka. Kao onomad.

Otvoren je prostor desnim populistima koji biračima nude primamljivu ponudu: zašto glasate za kopije, bolje za original. Svima njima će u vremenima dok se nejednakost dramatično uvećava a srpska srednja klasa kopni pred našim očima, usta biti puna socijalne pravde.

Promeniće se balans moći. Kalkulacija da će vlast osnažiti sopstvenu poziciju tako što će se u EU predstaviti kao brana protiv desnice može da se pokaže kao veoma rizična. Levica je nasušna potreba koja bi blokirala desni nalet.

Srećom, pratimo i neke druge globalne tokove: upravo zbog deficita socijalne pravde danas kuva svuda po svetu. Tako se i na srpskom političkom obzorju, istina ćuškana sa svih strana, pojavljuje autentična levica, ona koja nije naslednik arhaičnih razmišljanja, već nudi savremena i pravednija rešenja.

Njihovo biračko tržište je zahvalno, ali nepredvidljivo.

Vidim da su penzioneri dobili novo udruženje stranku – NUPS. Sudeći po onome što obećavaju, bilo bi logično da preuzmu kontrolu nad velikim brojem od 1,7 miliona penzionerskih glasova. Da kazne PUPS koji je, otvorenom podrškom „dobrovoljnom”, a u stvari haračkom smanjivanju penzija, izdao razlog sopstvenog postojanja. Ne znam, videćemo.

Videćemo i da li će se armija nezadovoljnika masovnije okrenuti levici, svom prirodnom savezniku ili će se povinovati nasleđenim biračkim navikama i nastaviti da se miri sa sudbinom; da li će smoći hrabrosti da levicu uvede u skupštinu, kao korektivnu snagu ili će se letargično prepustiti strahu da stranka ili koalicija za koju bi inače glasali neće preći cenzus, pa će, zbog izbornog sistema, njihov glas završiti na adresi kojoj nije upućen.

Opasna su vremena. EU je svojevremeno imala hrabrosti da uvede sankcije Austriji zbog krajnje desnice na vlasti. Do skora je sasvim bojažljivo kritikovala mađarskog ultradesničarskog premijera, da bi danas, iako nespremna da to prizna, prihvatila njegov način rešavanja migrantske krize.

Evropa sve više podseća na vremena bolesnih daladijeovsko-čemberlenovskih kompromisa Hitleru tridesetih. Desnica me iskreno plaši. Ukoliko Srbija ne stvori snažan levi blok koji će čuvati i sebe i centar, desnica je u budućnosti realna pretnja. Šta ćemo tad?

Ugroženi čoveče, ti koji se ne nalaziš na radarima političara kada štrajkuješ zbog neisplaćenih plata, koji si u vlasništvu poslodavca jer te prodao sindikat, ti kome su oteli deo plate i penzije osuđujući te da nemo posmatraš bahato bogaćanje, ti kome više ne daju ni zemlju da oreš, ti koji bukvalno odvajaš od usta da bi podmitio činovnika u opštini ili službenicu u domu zdravlja dok korupcija odnosi milijardu evra godišnje, ti koji si sprečen u naučnim istraživanjima, ti kome se iz dana u dan sužava društvo u kome slobodno govoriš, ti u koga će se i tokom ove predizborne kampanje zaklinjati razni političari – moraš dobro da razmisliš.

Ne utapaj se u maticu koja decenijama pokazuje koliko o tebi (ne)vodi računa. Ako hoćeš da dobiješ, kupi loz, kaže ona stara poslovica. Loz se kupuje na biralištu.