Još jedna nevesta na prodaju

SLIKE 21. VEKA

Solun – U Kuranu se nigde ne kaže da su žene na prodaju, jedan je od stihova dirljive pesme mlade avganistanske reperke Sonite, koja je zapalila internet od trenutka kada se njen spot volšebno pojavio na Jutjubu.

Mnogi su tada pomislili kako je ovde reč o veoma smeloj kampanji protiv prisilnih brakova u konzervativnim, patrijarhalnim i poprilično mizoginim islamskim društvima. U trenutku pojavljivanja Sonitinog muzičkog spota „Mlade za prodaju”, niko ni slutio nije ko je ova krupnooka devojčica sa pogledom ranjene srne, niti kakva je zaista njena lična priča i sudbina. Ponajmanje se moglo naslutiti da je spot na Jutjub stigao zahvaljujući angažmanu iranske rediteljke Roksareh Gaem Magami koja ga je i snimila i da je on zapravo samo mali deo njenog dugometražnog dokumentarnog filma u kojem je Sonita glavna junakinja.

Tri godine je Magamijeva pratila svakodnevicu male avganistanske izbeglice u sirotinjskom delu Teherana. Devojčice Alizade nemirnog i slobodnog duha, opsednute muzikom iranskog repera Jasa i američkog repera Eminema, pisanjem stihova, lepljenjem isečenih novinskih slika u improvizovani album što predstavlja njene snove. Svakodnevicu u kojoj se Alizade – što je samoj sebi nadenula „umetničko” ime Sonita (Džekson, po Majklu Džeksonu) – izdržava čisteći kupatila i prostorije skloništa za decu ulice, usput pohađajući školu. I šaljući redovno novac svojoj porodici koja se vratila u Herat (Avganistan), pošto su iz njega otišli talibani koji su joj ubili oca i ujaka, dok su svojevremeno svi zajedno bežali za Iran.

Iza te, samo na prvi pogled „još jedne tužne izbegličke priče”, krije se prava drama o unapred zacrtanoj Sonitinoj sudbini. Ona je još sa 10 godina obećana za brak. Zapravo, za prodaju. Njena cena je devet hiljada dolara. Za toliko će je majka prodati kako bi obezbedila novac za kupovinu mlade za Sonitinog brata. Dok god iz Teherana šalje novac porodici, Sonita misli da kupuje vreme, da možda menja zacrtanu budućnost, no porodične odluke i data porodična reč obavezuju.

Vreme se ubrzava, majka dolazi da definitivno odvede devojčicu i onda, negde u 50. minutu filma, događa se nešto što se može nazvati nezamislivim filmskim preokretom. Isplatom dve hiljade dolara majci, rediteljka Roksareh Gaem Magami obezbeđuje još šest meseci slobode za Sonitu tokom kojih nastaje i njen čuveni spot i neverovatan obrt sudbine.

Sonita je spasena zahvaljujući onom što se u dokumentarnom filmu inače ne radi – direktnom intervencijom autora s kojom se menja stvarnost i realno stanje „na terenu”. Ali, ovakav presedan u dokumentarnom filmskom stvaralaštvu, započet u početku možda i iz sebičnih autorkinih razloga (jer, ako nema Sonite nema ni filma), pretvorio se u veliki humani čin.

Zahvaljujući popularnosti njene pesme „Mlade za prodaju” na Jutjubu, što se inače krši sa iranskim zakonima po kojima je rep muzika zabranjena, Sonitu je preko rediteljke Magami kontaktirala humanitarna organizacija „Snažno srce” iz SAD, koja je devojčici obezbedila punu trogodišnju stipendiju za školovanje na koledžu u Juti. Sonita sada tamo živi, uspešno uči i još uspešnije repuje, dok njena majka i dalje živi u ubeđenju da će joj se ćerka brzo vratiti i da će je sada, kada je popularna i u Avganistanu, još bolje prodati i tako još bolje oženiti najstarijeg sina.

Ovaj izvanredan, dinamičan, hrabar i ohrabrujući film iranske dokumentaristkinje, snažno se izdvojio u programu „Portreti: ljudska putovanja” 18. Solunskog festivala dokumentarnog filma – Slike 21. Veka.  U njemu su viđeni i složeni filmski portreti porodice svrgnutog čileanskog predsednika Salvadora Aljendea i legendarnog francuskog novinara i dokumentariste, autora kapitalnog filma „Šoa” Kloda Lancmana.

Film „Iza mog dede Aljendea” koji je snimila njegova unuka Marcija Tambuti Aljende, jeste duboko iskrena i potresna ispovest s kojom autorka pokušava da promeni običaj u porodici da se o Salvadoru Aljendeu, tom voljenom dedi Ćiću i njegovoj tragičnoj istoriji, koja se poklapa sa užasnim periodom u istoriji Čilea, nikada ne govori.

Marsija gotovo donkihotovski istrajava u pokušaju oporavka porodičnih uspomena otetih tokom puča vojne hunte (11. septembra 1973. kada je Aljende izvršio samoubistvo, a svi njegovi saradnici uhapšeni i streljani), otvarajući intimnu prošlost dugo zakopanu pod Aljendeovim političkim nasleđem, pod izgnanstvom i porodičnim bolom.

Marsija koja na svetlost dana iznosi i činjenicu da u kućama naslednika legendarnog Aljendea nema ni jednog njegovog portreta ili fotografije na vidnom mestu (traume su još uvek toliko snažne i duboke), slika portrete svoje bake Izabel zvane Tenča, tetke, braće i sestara, baveći se i svom složenošću nepopravljivih gubitaka i uspomenama u tri generacije porodice jedne nacionalne ikone...

Portret vanserijskog filmskog stvaraoca, 89-godišnjeg Kloda Lancmana, izvanredno je istraživanje njegovih 12 napornih godina u stvaranju jednog od najznačajnijih filmova našeg doba – Lancmanovog devetipočasovnog „Šoa”.

Autor filma „Klod Lancman: Duhovi Šoa” je mladi kanadski autor Adam Benzen i ovo je prvi dugometražni film o legendarnom francuskom novinaru i dokumentaristi, prijatelju Simon de Bovoar i Žan Pol Sartra. Autoru, zahvaljujući kome je holokaust konačno i zauvek postao izgovorljiv, jer ga je dugo pre pratilo ćutanje, nedostatak reči, odsustvo smrti iz jezika.

Klod Lancman u intervjuu Benzenu potresno svedoči o svim mogućim mukama koje su pratile agoniju dvanaestogodišnjeg nastanka filma „Šoa”. O ličnim dramama tokom suočavanja sa svedocima, žrtvama, posmatračima i počiniocima najvećeg zločina u novijoj svetskoj istoriji. O ličnom suočavanju sa pitanjem kada se holokaust stvarno završava i suočavanju sa razmerom događaja koji je takvog formata da razvoj njegovih posledica nikada neće stati...