Radnička klasa otišla u raj

63. KRATKI METAR

Slovenački filmski scenarista, reditelj, pisac knjiga, filozof i glumac Metod Pevec, motiv za nastanak dugometražnog dokumentarnog filma „Dom”, o sudbini nekadašnjih „privremenih radnika” koji beznadežno čekaju da ostvare stečena prava, pronašao je i u činjenici da je bio proletersko dete.

Danas kada u Sloveniji tvrde da je radničkoj klasi bolje nego ikada, a žive nikad gore, učinilo mu se da tu zaista nešto ne štima. Zato je krenuo u veliko istraživanje položaja radnika, u konkretnom slučaju – položaju grupe „južnjaka”, kako su Slovenci najčešće nazivali radnike iz Bosne, koji su obespravljeni i uniženi stanovnici ljubljanskog radničkog Doma za samce.

Film „ Dom”, nagrađen u Sloveniji gde je trenutno u redovnoj bioskopskoj distribuciji, prikazan je na 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma o kojem Pevec ima reči hvale. „Ne znam da postoji stariji festival dokumentarnog filma od ovog beogradskog. Tek sada shvatam koliko je Jugoslavija bila jedna velika filmska država, o čemu sam razmišljao oduševljen posetom Jugoslovenskoj Kinoteci koja je preživela i zadržala svoje ime što ima potpunog smisla”.

I vaš film „Dom” pun je refleksija na Jugoslaviju, odnosno na socijalnu pravdu i ravnopravnost koja je u toj zemlji postojala?

Ponekad pomislim da je zaista vredelo živeti u toj utopiji i da nije slučajno što je bila sprovedena tako velika akcija da se to uništi i zaboravi. Kada sam počeo da snimam film postavio sam stvari veoma jednostavno. Setio sam se kako su moj tata, koji je bio vožač kamiona, i moja majka koja je bila čistačica, u državi Jugoslaviji mogli da podignu jeftini kredit i podignu kuću. Ako hoćemo da testiramo ovo sadašnje društvo i sve što smo „unapredili”, onda samo treba da se pitamo da li šofer i čistačica danas mogu uopšte da razmišljaju da podignu kredit za kuću ili stan i da kredit od svojih plata vraćaju. Taj osećaj sigurnosti i osećaj potrebnosti društvu, koji je nekada postojao danas ne postoji.

Sada bi vas mnogi podsetili i na „teror komunizma”?

Nisam doživeo taj teror kominizma. Sigurno je da je i on postajao, ali ja se samo sećam tog osećaja sigurnosti u kojoj su živeli ljudi koji su bili genaracija mojih roditelja. To ne mogu zaboraviti tek tako. Sećam se i toga da sam prolazeći pored Doma samaca često čuo pesmu radnika koji su tamo živeli i tamo se veselili. A danas? Tuga. Ništa. Mrtvo.

Jedan od vaših junaka kaže da nekada kada kažeš čovek ti si nešto veličanstveno rekao, a ono što danas nama manjka je duh čoveka?

Ono što je danas na snazi je jedna vrsta manipulacije da više ništa nije lično. U Sloveniji više niko ne priča o radnicima. Priča se u nekom bezličnom obliku. Recimo, o tržištu radne snage, a nikada o radnicima. To više ne postoji, jer kad izdigneš stvari iznad personalnog, onda lepo možeš da manipulišeš i govoriš samo o nekim mehanizmima. Umesto o socijalnoj pomoći da pričaš o „socijalnim transferima”. Mislim da je sve to zbog toga da bi se izništio čovek kao nešto posebno, kao ličnost. Taj i takav je opasan, za kapital suvišan i nepotreban, jer kapitalizam razmišlja: meni treba radna snaga a ne čovek-radnik. Mislim da je to opasno. To može da isfrustrira čoveka-radnika, a kada bude isfrustriran do kraja – buknuće.

Da li je Slovenija zaista priželjkivala ovo o čemu vi i ja danas pričamo: o tržištu radne snage, neoliberalizmu i sve što se gotovo preko noći stvorilo?

To je proces koji je trajao 25 godina, samo što ćemo mi preko noći shvatiti šta se događa. Verovali smo da idemo u pravom smeru. Ispostavilo se da ni Evropa nije ono što smo očekivali. Ostali smo periferija Evrope koja nudi jeftinu radnu snagu i tržište. Uostalom, interes Evrope i jeste da širi tržište i ima jeftinu radnu snagu negde bliže nego što je Kina.

Radnici iz „Doma” kažu da se osećaju kao „prodani delavci”?

Oni govore o tome da je višak radne snage, koji je ostao u Sloveniji kada je propalo građevinarstvo i kada je počela takozvana kriza, organizovano bio transferisan u srce Evrope. To je način kako ta Evropa preko slovenačkih firmi iznajmljuje jeftine i socijalno nezaštićene radnike. To je to robovlasništvo koje pominje jedan od mojih filmskih junaka, jer se i oseća kao prodani rob. Naša država to sve zna i to toleriše, a mediji koji se danas ponašaju kao Šeherezada, nikada ih nisu tretirali kao osobe.

Smatralo se da je Slovenija u bivšoj Jugoslaviji bila najorganizovanija, najuređenija, te se nije očekivalo da će i ona u procesu privatizacije podleći otimačini, korupciji i privrednom kriminalu, nečemu što se tako često pripisivalo nama „južnjacima”. Šta vam se to desilo?

Mislim da je to pitanje koje ćemo tek sada početi da istražujemo jer smo bili malo zavedeni sami sobom. Mislim da je u Sloveniji dugo postojao problem nacionalnog ega koji se dugo hranio unutar Jugoslavije. Hranio se pozicijom da smo mi prvi. Ali, prvi u selu. A onda uđemo u EU i odjednom smo na repu. Nama je sada taj ego pao i umesto da se Slovenci sada identifikuju sa ovom novom državom koju su toliko priželjkivali, desila se neka frustracija i takva identifikacija je izostala. Ne znam zemlju koja na neki važan državni praznik ne istakne svoju zastavu, osim Slovenije.

Kako je Danijel Hočevar, kao producent snalažljiv u kapitalizmu, pristao da bude producent vašeg filma o radničkoj klasi?

Pa nije znao šta ja radim. Bio sam sam u tom domu, iznajmio sam sobu, jer nisam dobio dozvolu za snimanje od te firme u stečaju čiji su to radnici pa drugačije ne bih mogao da snimam, a bio sam i direktor fotografije i mikroman i reditelj i scenarista...

Nedavno ste kao predsednik Nacionalnog saveta za kulturu podneli ostavku?

Podneo je ceo Savet, jer trenutno imamo ministarku kulture koja se nikada nije bavila kulturom. Njeno postavljenje je očigledno bilo ta zadnja karta u koalicionim podelama kolača, a taj „kolač” zvani kultura ponajmanje je izgleda važan. Inače, naša ministarka je profesorka matematike i bavila se zdravstvom.