Радничка класа отишла у рај

63. КРАТКИ МЕТАР

Словеначки филмски сценариста, редитељ, писац књига, филозоф и глумац Метод Певец, мотив за настанак дугометражног документарног филма „Дом”, о судбини некадашњих „привремених радника” који безнадежно чекају да остваре стечена права, пронашао је и у чињеници да је био пролетерско дете.

Данас када у Словенији тврде да је радничкој класи боље него икада, а живе никад горе, учинило му се да ту заиста нешто не штима. Зато је кренуо у велико истраживање положаја радника, у конкретном случају – положају групе „јужњака”, како су Словенци најчешће називали раднике из Босне, који су обесправљени и унижени становници љубљанског радничког Дома за самце.

Филм „ Дом”, награђен у Словенији где је тренутно у редовној биоскопској дистрибуцији, приказан је на 63. Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма о којем Певец има речи хвале. „Не знам да постоји старији фестивал документарног филма од овог београдског. Тек сада схватам колико је Југославија била једна велика филмска држава, о чему сам размишљао одушевљен посетом Југословенској Кинотеци која је преживела и задржала своје име што има потпуног смисла”.

И ваш филм „Дом” пун је рефлексија на Југославију, односно на социјалну правду и равноправност која је у тој земљи постојала?

Понекад помислим да је заиста вредело живети у тој утопији и да није случајно што је била спроведена тако велика акција да се то уништи и заборави. Када сам почео да снимам филм поставио сам ствари веома једноставно. Сетио сам се како су мој тата, који је био вожач камиона, и моја мајка која је била чистачица, у држави Југославији могли да подигну јефтини кредит и подигну кућу. Ако хоћемо да тестирамо ово садашње друштво и све што смо „унапредили”, онда само треба да се питамо да ли шофер и чистачица данас могу уопште да размишљају да подигну кредит за кућу или стан и да кредит од својих плата враћају. Тај осећај сигурности и осећај потребности друштву, који је некада постојао данас не постоји.

Сада би вас многи подсетили и на „терор комунизма”?

Нисам доживео тај терор коминизма. Сигурно је да је и он постајао, али ја се само сећам тог осећаја сигурности у којој су живели људи који су били генарација мојих родитеља. То не могу заборавити тек тако. Сећам се и тога да сам пролазећи поред Дома самаца често чуо песму радника који су тамо живели и тамо се веселили. А данас? Туга. Ништа. Мртво.

Један од ваших јунака каже да некада када кажеш човек ти си нешто величанствено рекао, а оно што данас нама мањка је дух човека?

Оно што је данас на снази је једна врста манипулације да више ништа није лично. У Словенији више нико не прича о радницима. Прича се у неком безличном облику. Рецимо, о тржишту радне снаге, а никада о радницима. То више не постоји, јер кад издигнеш ствари изнад персоналног, онда лепо можеш да манипулишеш и говориш само о неким механизмима. Уместо о социјалној помоћи да причаш о „социјалним трансферима”. Мислим да је све то због тога да би се изништио човек као нешто посебно, као личност. Тај и такав је опасан, за капитал сувишан и непотребан, јер капитализам размишља: мени треба радна снага а не човек-радник. Мислим да је то опасно. То може да исфрустрира човека-радника, а када буде исфрустриран до краја – букнуће.

Да ли је Словенија заиста прижељкивала ово о чему ви и ја данас причамо: о тржишту радне снаге, неолиберализму и све што се готово преко ноћи створило?

То је процес који је трајао 25 година, само што ћемо ми преко ноћи схватити шта се догађа. Веровали смо да идемо у правом смеру. Испоставило се да ни Европа није оно што смо очекивали. Остали смо периферија Европе која нуди јефтину радну снагу и тржиште. Уосталом, интерес Европе и јесте да шири тржиште и има јефтину радну снагу негде ближе него што је Кина.

Радници из „Дома” кажу да се осећају као „продани делавци”?

Они говоре о томе да је вишак радне снаге, који је остао у Словенији када је пропало грађевинарство и када је почела такозвана криза, организовано био трансферисан у срце Европе. То је начин како та Европа преко словеначких фирми изнајмљује јефтине и социјално незаштићене раднике. То је то робовласништво које помиње један од мојих филмских јунака, јер се и осећа као продани роб. Наша држава то све зна и то толерише, а медији који се данас понашају као Шехерезада, никада их нису третирали као особе.

Сматрало се да је Словенија у бившој Југославији била најорганизованија, најуређенија, те се није очекивало да ће и она у процесу приватизације подлећи отимачини, корупцији и привредном криминалу, нечему што се тако често приписивало нама „јужњацима”. Шта вам се то десило?

Мислим да је то питање које ћемо тек сада почети да истражујемо јер смо били мало заведени сами собом. Мислим да је у Словенији дуго постојао проблем националног ега који се дуго хранио унутар Југославије. Хранио се позицијом да смо ми први. Али, први у селу. А онда уђемо у ЕУ и одједном смо на репу. Нама је сада тај его пао и уместо да се Словенци сада идентификују са овом новом државом коју су толико прижељкивали, десила се нека фрустрација и таква идентификација је изостала. Не знам земљу која на неки важан државни празник не истакне своју заставу, осим Словеније.

Како је Данијел Хочевар, као продуцент сналажљив у капитализму, пристао да буде продуцент вашег филма о радничкој класи?

Па није знао шта ја радим. Био сам сам у том дому, изнајмио сам собу, јер нисам добио дозволу за снимање од те фирме у стечају чији су то радници па другачије не бих могао да снимам, а био сам и директор фотографије и микроман и редитељ и сценариста...

Недавно сте као председник Националног савета за културу поднели оставку?

Поднео је цео Савет, јер тренутно имамо министарку културе која се никада није бавила културом. Њено постављење је очигледно било та задња карта у коалиционим поделама колача, а тај „колач” звани култура понајмање је изгледа важан. Иначе, наша министарка је професорка математике и бавила се здравством.