Kad sećanja nestaju

Prisutna na umetničkoj sceni gotovo tri decenije, vajarka Željka Momirov (1962) prepoznaje se po personalnim osobinama: ambicioznosti, agilnosti, energiji i strategiji delovanja i komunikacije, poželjnih na savremenoj sceni. Deo fenomena globalizacije našeg vremena jeste sposobnost razvijanja više paralelnih planova i brzina rešenja problema u znaku sada i ovde. Put ka vidljivoj poziciji u ovoj intenzivnoj profesionalnoj biografiji – brojne samostalne i grupne izložbe, nagrade, skulpture u javnom prostoru – označen je i pedagoškim radom kao i ruko/vođenjem novobeogradske galerije. I samo školovanje na postulatima klasične skulpture i dobrog zanata na Fakultetu primenjenih umetnosti fundiralo je praktični i vitalni jezički i idejni koncept Željke Momirov. U procesu traženja vlastitog stvaralačkog uporišta problem skulptorske forme (s)vodila je ka neokonstruktivističkom jezičkom modelu asimilujući delom iskustva modernizma kao i beogradske nove skulpture iz poslednjih decenija prošlog veka.

Njena nova fotografska instalacija „Sećanja u nestajanju 2“ ilustruje pomenute osobine ovog autorskog koncepta koji nastavlja da istražuje fenomen sećanja, a zapravo je nastavak projekta „Sećanja u nestajanju“, predstavljenom još pre nekoliko godina u Beogradu. Obrazac ovog problemskog čitanja je jednostavan i baziran na emancipatorskoj ulozi fotografije i potenciranju dominacije njenog memorijskog koda. Tako, centralni eksponat je i ovoga puta umetničina baka u čijem portretu se sublimiraju kategorije varljivog sećanja i promenljivog vremena, a u isto vreme, niveliše fokus subjektivno–emotivno, čest u ovoj vrsti transpozicije dokumenta u umetnički rad. Pomenimo i da su ličnosti iz porodičnih albuma u umetničkoj praksi danas gotovo opšta mesta i razlikuju se samo po jeziku forme i ideje. Integralni koncept postavke čini i portret same umetnice multipliciran u različite plastičke nizove, grupisani po broju, boji i znaku što u kontekstu izložbe tematizuje umnožavanje istog sa malim razlikama. U isto vreme, ovaj dualitet vizuelnog i znakovnog stvara utisak dijaloga dve ličnosti – žena iz dve generacije i iz dva različita vremena u kojem žive baka Željke Momirov i sama Željka – dinamizirajući ovu ambijentalnu instalaciju u Kulturnom centru. Umetnica svakako postavlja pitanja o individui, identitetu i ključnim ličnostima koje su obeleže naš život i izbore. Fotografije su obrađene uz pomoć digitalnih tehnologija i upakovane u providne i mlečne klirite, rendgen i juvidur folije, a izbor ovog materijala i tehnologija u formiranju vizuelno-plastičkih struktura blizak je senzibilnosti novih urbanih ambijenata, o čemu je u katalogu pisao Sava Stepanov. Fragment, mobilnost modularnog sistema, prilagodljivost prostoru i promenljive dimenzije, ponavljanje periodično ili konstantno, serije, transparentni ambijenti, kombinacija oblika, znaka i broja, karakter materijala i primena novih tehnologija, samo su neke od osobina rada Željke Momirov. Svojom idejnom i vizuelnom percepcijom i prostornom situacijom autorka stvara balans u kome nema stvaralačke provokacije, neočekivanog i pomeranja granica, ali se održava kontinuitet, što je u ovom nestabilnom vremenu kada se troši supstanca pozitivan znak vitalnosti i opstanka.