Кад сећања нестају

Присутна на уметничкој сцени готово три деценије, вајарка Жељка Момиров (1962) препознаје се по персоналним особинама: амбициозности, агилности, енергији и стратегији деловања и комуникације, пожељних на савременој сцени. Део феномена глобализације нашег времена јесте способност развијања више паралелних планова и брзина решења проблема у знаку сада и овде. Пут ка видљивој позицији у овој интензивној професионалној биографији – бројне самосталне и групне изложбе, награде, скулптуре у јавном простору – означен је и педагошким радом као и руко/вођењем новобеоградске галерије. И само школовање на постулатима класичне скулптуре и доброг заната на Факултету примењених уметности фундирало је практични и витални језички и идејни концепт Жељке Момиров. У процесу тражења властитог стваралачког упоришта проблем скулпторске форме (с)водила је ка неоконструктивистичком језичком моделу асимилујући делом искуства модернизма као и београдске нове скулптуре из последњих деценија прошлог века.

Њена нова фотографска инсталација „Сећања у нестајању 2“ илуструје поменуте особине овог ауторског концепта који наставља да истражује феномен сећања, а заправо је наставак пројекта „Сећања у нестајању“, представљеном још пре неколико година у Београду. Образац овог проблемског читања је једноставан и базиран на еманципаторској улози фотографије и потенцирању доминације њеног меморијског кода. Тако, централни експонат је и овога пута уметничина бака у чијем портрету се сублимирају категорије варљивог сећања и променљивог времена, а у исто време, нивелише фокус субјективно–емотивно, чест у овој врсти транспозиције документа у уметнички рад. Поменимо и да су личности из породичних албума у уметничкој пракси данас готово општа места и разликују се само по језику форме и идеје. Интегрални концепт поставке чини и портрет саме уметнице мултиплициран у различите пластичке низове, груписани по броју, боји и знаку што у контексту изложбе тематизује умножавање истог са малим разликама. У исто време, овај дуалитет визуелног и знаковног ствара утисак дијалога две личности – жена из две генерације и из два различита времена у којем живе бака Жељке Момиров и сама Жељка – динамизирајући ову амбијенталну инсталацију у Културном центру. Уметница свакако поставља питања о индивидуи, идентитету и кључним личностима које су обележе наш живот и изборе. Фотографије су обрађене уз помоћ дигиталних технологија и упаковане у провидне и млечне клирите, рендген и јувидур фолије, а избор овог материјала и технологија у формирању визуелно-пластичких структура близак је сензибилности нових урбаних амбијената, о чему је у каталогу писао Сава Степанов. Фрагмент, мобилност модуларног система, прилагодљивост простору и променљиве димензије, понављање периодично или константно, серије, транспарентни амбијенти, комбинација облика, знака и броја, карактер материјала и примена нових технологија, само су неке од особина рада Жељке Момиров. Својом идејном и визуелном перцепцијом и просторном ситуацијом ауторка ствара баланс у коме нема стваралачке провокације, неочекиваног и померања граница, али се одржава континуитет, што је у овом нестабилном времену када се троши супстанца позитиван знак виталности и опстанка.