Misteriozni svet kralja mačaka

Specijalno za Politiku
Beč – U Kunstforumu je 24. februara otvorena retrospektiva jednog od najznačajnijih francuskih slikara prošlog veka, Baltazara Klosovskog de Role (1908–2001) poznatog po umetničkom imenu Baltus, koje je zvaničan naziv ove postavke. Austrijska premijera se dešava 15 godina od poslednje obimne retrospektive u venecijanskoj palati Grasi i dve godine od skandala zbog otkazivanja izložbe njegovih polaroida u esenskom muzeju Folkvang. Ta radikalna odluka je 2014. doneta zbog žučne debate o pedofiliji razbuktale oko serije polaroida nastale tokom devedesetih, za koju je tada već osamdesetogodišnjem slikaru, u njegovom domicilu Gran Šale u švajcarskom Rosinijeru, pozirala maloletna Ana Vali.

Kunstforum pokazuje deo ovih spornih polaroida uključenih u poglavlje o Baltusovoj poznoj umetničkoj fazi. Smešteni među pejzaže i stavljeni u kontekst ostalih foto-studija za likovne radove nastale u Švajcarskoj, ovi polaroidi pokazuju Baltusov pristup studiji motiva. Snimljeni iz istog ugla sa devojkom u istovetnoj pozi, oni predstavljaju akribičnu analizu svetla i njegovog efekta na atmosferski dojam slike, baš kao i kod pejzaža snimanih kroz četiri godišnja doba, u različita doba dana. Analizom Baltusove fotografije moguće je dobiti jasniji uvid u njegovu tehniku i odnos prema crtežu i ostalim likovnim medijima.

„Danas moraš da vrištiš glasno, ako želiš da te čuju. Moraš da se naoružaš pijucima, ašovima i bor-mašinama, da probiješ sve što je veštačko i razbiješ asfalt”, govorio je Baltus o erotici u svojim delima. Od najranije mladosti, s početka u pariskom književnom salonu svoje majke Baladin u kome su se sastajali (između ostalih) Pjer Bonar, Rajner Marija Rilke, Pol Valeri, Andre Žid, Emil Verharen i Julius Majer-Grefe, a potom u jednako intelektualnom okruženju u Švajcarskoj, Baltus i njegov stariji brat Pjer Klosovski (1905–2001, prevodilac, pisac i slikar) prisustvuju diskusijama o najnovijim spoznajama na polju psihologije i psihoanalize, slušaju rasprave o književnosti Markiza de Sada i tumačenja romana „Alisa u zemlji čuda” i njegovog nastavka „Alisa s one strane ogledala” Luisa Kerola. Potonji će postati vrsta opsesivne reference u Baltusovom slikarstvu koje odlikuju mešavina erotike i konceptualnog intelektualizma.

Samoproklamovani kralj mačaka ostaje obavijen velom misterije. U jednom od retkih intervjua datom 1994. (Dejvidu Bouiju!) za časopis „Moderni slikari”, osvrnuo se na mnogobrojne interpretacije svojih erotskih motiva – „ljudi vide ono što im je milo”. „Portret njegovog veličanstva, kralja mačaka, naslikano njegovom rukom” (1935) pozdravlja posetioca u bečkom Kunstforumu. Mačka, slikarev alter ego, špijunira mlade žene, meša se u njihove dnevne rituale pri toaleti i spremanju na počinak („Devojčica sa mačkom” 1945) i gnezdi se u naručju šetačica („Kejevi/ obala reke u blizini Pon-Nefa”,1929), a muškarac mačije glave se gosti ribama koje mu na tanjir padaju iz duge, na keju anonimnog morskog letovališta („Mačka Sredozemnog mora”, 1949).

Baltusov talenat za slikarstvo otkriva Rajner Marija Rilke (1875–1926) koji mu pomaže da sa svega 14 godina objavi strip o mački „Micu”, za koji piše predgovor. Rilke će sinu svoje poslednje ljubavnice Baladin sve do smrti ostati mentor i značajan uticaj. Mladi slikar likovni prikaz svojih motiva iz Luksemburške bašte u Parizu: presahle fontane, lopte i balone u vazduhu, konfirmande i decu koja se igraju, bazira na Rilkeovim pesmama iz zbirke „Knjiga slika” (1902). Među njima su ulja na platnu „Deca u Luksemburgu” (1927) i „Devojčica sa dijabolom” (1930). Studije za ova dva dela u tehnici tuš na papiru, zajedno uz originale, izložene su u Kunstforumu.

Baltusov rani stvaralački opus stoji pod uticajem nabista, pre svega Pjera Bonara i Eduara Vijara. Tridesetih se okreće nadrealizmu i razvija sopstveni stil sa prigušenim koloritom. Do kraja ostaje veran klasičnom figurativnom stilu, stalno u potrazi za neobičnim u svakodnevnom. U njegovom slikarstvu, ono što se na prvi pogled čini banalnim, postaje mistično i puno erotskog naboja. Andre Breton, Pol Elijar, Alberto Đakometi ga tretiraju kao dalekog „umetničkog rođaka” sa kojim dele fascinaciju Kerolovom „Alisom”.

Baltus u Parizu 1933. sreće Antonena Artoa koji je tek objavio svoj manifest „Pozorište okrutnosti” u književnom časopisu „Nova francuska revija”, publikaciju koja će od tog momenta naći rezonanciju i u njegovom slikarstvu. Počinje da se posvećuje ilustracijama „Orkanskih visova” Emili Bronte, knjigom koja na njega ostavlja snažan utisak ne samo opisima sumornih škotskih pejzaža, već i glamuroznom, arhaičnom vizijom vlastele kojoj i sam pripada. Pablo Pikaso koji se nije interesovao za sakupljanje slika svojih savremenika, kupio je samo jedno delo od nekoga koga je poznavao – Baltusovo ulje na platnu „Deca Blanšar” (1937) nastalo na osnovu jedne od ovih ilustracija, a Alber Kami je 1949. napisao predgovor za izložbeni katalog Baltusove izložbe u Njujorku, podvlačeći snagu slikareve vizuelne interpretacije „Orkanskih visova”. Tokom tridesetih Baltus se posvećuje i portretnom slikarstvu, pre svega svojih poznanika iz umetničkih krugova. Početkom 1950. dobija ponudu da uradi scenski dizajn i kostimografiju za Mocartovu operu „Tako čine sve”, produkciju Internacionalnog festivala lirske umetnosti u Eks-an Provansu. Njegove crteže, skice i akvarele, kao i fotografije iz ove faze u kojoj sarađuje i sa Kamijem i Artoom, takođe su izložene u Beču.

U rimskoj vili Mediči u kojoj živi od svog imenovanja za francuskog ambasadora kulture i direktora Francuske akademije (1961), Baltusovo interesovanje se okreće isključivo aktu. „Turska soba” i „Japanka sa crnim ogledalom” (1966/1967) su poznate slike iz ovog perioda kojima je kao model stajala slikareva supruga, japanska slikarka Secuko Ideta (danas Secuko Koslovska de Rola).

Poznat kao perfekcionista koji je jako sporo slikao, Baltus je iza sebe ostavio svega 360 radova. U Beč su stigle pozajmice iz Centra Žorž Pompidu, čikaškog Instituta umetnosti, Tejta i Muzeja Metropoliten. Izložba traje do 19. juna.