Мистериозни свет краља мачака

Специјално за Политику
Беч – У Кунстфоруму је 24. фебруара отворена ретроспектива једног од најзначајнијих француских сликара прошлог века, Балтазара Клосовског де Роле (1908–2001) познатог по уметничком имену Балтус, које је званичан назив ове поставке. Аустријска премијера се дешава 15 година од последње обимне ретроспективе у венецијанској палати Граси и две године од скандала због отказивања изложбе његових полароида у есенском музеју Фолкванг. Та радикална одлука је 2014. донета због жучне дебате о педофилији разбуктале око серије полароида настале током деведесетих, за коју је тада већ осамдесетогодишњем сликару, у његовом домицилу Гран Шале у швајцарском Росинијеру, позирала малолетна Ана Вали.

Кунстфорум показује део ових спорних полароида укључених у поглавље о Балтусовој позној уметничкој фази. Смештени међу пејзаже и стављени у контекст осталих фото-студија за ликовне радове настале у Швајцарској, ови полароиди показују Балтусов приступ студији мотива. Снимљени из истог угла са девојком у истоветној пози, они представљају акрибичну анализу светла и његовог ефекта на атмосферски дојам слике, баш као и код пејзажа сниманих кроз четири годишња доба, у различита доба дана. Анализом Балтусове фотографије могуће је добити јаснији увид у његову технику и однос према цртежу и осталим ликовним медијима.

„Данас мораш да вриштиш гласно, ако желиш да те чују. Мораш да се наоружаш пијуцима, ашовима и бор-машинама, да пробијеш све што је вештачко и разбијеш асфалт”, говорио је Балтус о еротици у својим делима. Од најраније младости, с почетка у париском књижевном салону своје мајке Баладин у коме су се састајали (између осталих) Пјер Бонар, Рајнер Марија Рилке, Пол Валери, Андре Жид, Емил Верхарен и Јулиус Мајер-Грефе, а потом у једнако интелектуалном окружењу у Швајцарској, Балтус и његов старији брат Пјер Клосовски (1905–2001, преводилац, писац и сликар) присуствују дискусијама о најновијим спознајама на пољу психологије и психоанализе, слушају расправе о књижевности Маркиза де Сада и тумачења романа „Алиса у земљи чуда” и његовог наставка „Алиса с оне стране огледала” Луиса Керола. Потоњи ће постати врста опсесивне референце у Балтусовом сликарству које одликују мешавина еротике и концептуалног интелектуализма.

Самопрокламовани краљ мачака остаје обавијен велом мистерије. У једном од ретких интервјуа датом 1994. (Дејвиду Боуију!) за часопис „Модерни сликари”, осврнуо се на многобројне интерпретације својих еротских мотива – „људи виде оно што им је мило”. „Портрет његовог величанства, краља мачака, насликано његовом руком” (1935) поздравља посетиоца у бечком Кунстфоруму. Мачка, сликарев алтер его, шпијунира младе жене, меша се у њихове дневне ритуале при тоалети и спремању на починак („Девојчица са мачком” 1945) и гнезди се у наручју шетачица („Кејеви/ обала реке у близини Пон-Нефа”,1929), а мушкарац мачије главе се гости рибама које му на тањир падају из дуге, на кеју анонимног морског летовалишта („Мачка Средоземног мора”, 1949).

Балтусов таленат за сликарство открива Рајнер Марија Рилке (1875–1926) који му помаже да са свега 14 година објави стрип о мачки „Мицу”, за који пише предговор. Рилке ће сину своје последње љубавнице Баладин све до смрти остати ментор и значајан утицај. Млади сликар ликовни приказ својих мотива из Луксембуршке баште у Паризу: пресахле фонтане, лопте и балоне у ваздуху, конфирманде и децу која се играју, базира на Рилкеовим песмама из збирке „Књига слика” (1902). Међу њима су уља на платну „Деца у Луксембургу” (1927) и „Девојчица са дијаболом” (1930). Студије за ова два дела у техници туш на папиру, заједно уз оригинале, изложене су у Кунстфоруму.

Балтусов рани стваралачки опус стоји под утицајем набиста, пре свега Пјера Бонара и Едуара Вијара. Тридесетих се окреће надреализму и развија сопствени стил са пригушеним колоритом. До краја остаје веран класичном фигуративном стилу, стално у потрази за необичним у свакодневном. У његовом сликарству, оно што се на први поглед чини баналним, постаје мистично и пуно еротског набоја. Андре Бретон, Пол Елијар, Алберто Ђакомети га третирају као далеког „уметничког рођака” са којим деле фасцинацију Кероловом „Алисом”.

Балтус у Паризу 1933. среће Антонена Артоа који је тек објавио свој манифест „Позориште окрутности” у књижевном часопису „Нова француска ревија”, публикацију која ће од тог момента наћи резонанцију и у његовом сликарству. Почиње да се посвећује илустрацијама „Орканских висова” Емили Бронте, књигом која на њега оставља снажан утисак не само описима суморних шкотских пејзажа, већ и гламурозном, архаичном визијом властеле којој и сам припада. Пабло Пикасо који се није интересовао за сакупљање слика својих савременика, купио је само једно дело од некога кога је познавао – Балтусово уље на платну „Деца Бланшар” (1937) настало на основу једне од ових илустрација, а Албер Ками је 1949. написао предговор за изложбени каталог Балтусове изложбе у Њујорку, подвлачећи снагу сликареве визуелне интерпретације „Орканских висова”. Током тридесетих Балтус се посвећује и портретном сликарству, пре свега својих познаника из уметничких кругова. Почетком 1950. добија понуду да уради сценски дизајн и костимографију за Моцартову оперу „Тако чине све”, продукцију Интернационалног фестивала лирске уметности у Екс-ан Провансу. Његове цртеже, скице и аквареле, као и фотографије из ове фазе у којој сарађује и са Камијем и Артоом, такође су изложене у Бечу.

У римској вили Медичи у којој живи од свог именовања за француског амбасадора културе и директора Француске академије (1961), Балтусово интересовање се окреће искључиво акту. „Турска соба” и „Јапанка са црним огледалом” (1966/1967) су познате слике из овог периода којима је као модел стајала сликарева супруга, јапанска сликарка Сецуко Идета (данас Сецуко Кословска де Рола).

Познат као перфекциониста који је јако споро сликао, Балтус је иза себе оставио свега 360 радова. У Беч су стигле позајмице из Центра Жорж Помпиду, чикашког Института уметности, Тејта и Музеја Метрополитен. Изложба траје до 19. јуна.