Prestižna nagrada piscu kome kritika ne veruje

Argentinski pisac srednje generacije Eduardo Saćeri (Kastelar, 1967), ljubitelj fudbala i životnih gubitnika, dobitnik je ovogodišnje nagrade Alfaguara, jednog od najštedrijih i najuglednijih godišnjih priznanja za roman na španskom jezičkom području. Tek u junu moći će da se utvrdi da li su se publika i kritika konačno složili oko Saćerijevog dela, kad u dvadesetak zemalja Evrope i Amerike bude objavljen njegov nagrađeni roman „Noć centrale“. Za mnoge je nagrada Saćeriju u konkurenciji od preko 700 rukopisa pravedan čin, gotovo prkosna odluka doneta uprkos argentinskim akademskim krugovima koji ovom autoru, uprkos popularnosti, ne pridaju dovoljno značaja.

Srednjoškolski profesor istorije u ne baš elitnom kraju Buenos Ajresa, Saćeri je po mnogo čemu čudan svat argentinske književnosti. Pročuo se, kod kuće, po vickastim fudbalskim pričama i nekoj vrsti saosećajnih, simpatičnih književnih skica malih ljudi kojima se veliki život nikad nije dogodio. U gostima, tj. u inostranstvu, pročuo se kad je reditelj Huan Hose Kampanela 2010. dobio Oskar za najbolji strani film adaptacijom Saćerijevog romana „Pitanje njenih očiju“ koji je u filmskoj verziji promenio ime u „Tajna njenih očiju“.

Saćerijev dosadašnji opus nije, međutim, književna klasa „B”. Za poslednjih petnaestak godina objavio je pet knjiga priča – uključujući i proslavljenu kompilaciju „Život koji mislimo – fudbalske priče“ – i četiri romana: „Pitanje njenih očiju“ (2005), „Araos i istina“ (2008) i „Hartije na vetru“ (2011), „Biti srećan beše ovo” (2014). Gotovo bez izuzetka njegove knjige su kod čitalaca bile vrlo dobro primljene i još bolje prodavane, dok ga je „ozbiljna“ kritika često zaobilazila, indirektno ga stavljajući u vreću zabavne beletristike, lektire za letovanje i neke vrste new are TV derivata.

Osim 175.000 dolara i mogućnosti da svojim sinovima kupi stan, kako je sam rekao, Saćeri nagradom Alfaguara dobija priliku da svoje delo stavi na probu međunarodne čitalačke publike – A klase. Ako se pomisli da su među osamnaest prethodnih dobitnika ovog priznanja Nikaragvanac Serhio Ramires, Meksikanka Elena Poniatovska, Kolumbijci Laura Restrepo i Huan Gabrijel Vaskes, Argentinci Tomas Eloj Martines i Andres Neuman, Španac Manuel Vinsent i Čileanka Karla Guelfenbajn (čiju 2015. godine nagrađenu knjigu „S tobom na odstojanju“ uskoro objavljuje Laguna u ediciji „Bolero“), ispada da se vatreni navijač „Independijentea“ ne nalazi baš u lošem društvu.

Koralni roman u osam glasova „Noć centrale“ smešten je u 2001. godinu, vreme neposredno posle društveno-ekonomskog kraha Argentine koji je lavovski deo stanovništva odveo pod stečaj. Jedna kolektivna osvetnička priča dešava se u zabitoj fiktivnoj varošici O’ Konor, u provinciji Buenos Ajres, istom onom učmalom mestu radnje dosad najboljeg Saćerijevog romana „Araos i istina“ koji je kasnije adaptiran u pozorišni komad.

„Volim da stvaram verodostojne likove, ali priznajem da su mi najdraži jednostavni, dobri ljudi“, kaže Saćeri i dodaje da se najbolje oseća na strani ljudi koji znaju da stoički gube, onih koji se ne snalaze u istoriji i geografiji, ali koji neguju svoj ponos i svoju čast duž četiri ćoška prašnjave glavne ulice gde se nedeljom pravi roštilj, a predveče se iznose stolice pred kuću, piju kafa i mate i prepričavaju golovi trećeligaških utakmica. Kao Fontanarosa i Sorijano.

Oko 400 miliona potencijalnih čitalaca neće samo dobiti priliku da pročitaju na maternjem jeziku Saćerijev novi roman nego i da na vreme isprave nepravdu koja je godinama pratila drugog „u narodu popularnog“ argentinskog majstora pisane reči Osvalda Sorijana. Uprkos silnih tiraža, nagrada u mnogim evropskim zemljama, Sorijano je do kraja života osporavan od izvesnog dela akademske kritike koja je odbijala da u njegovom originalnom delu prepozna autentični glas umetnika. Saćeri je i po tematskom okviru i po prividnoj jednostavnosti sličan Sorijanu, a ako od njega nije duhovitiji, svakako je bolji graditelj forme romana u kojima ne ostavlja, kao njegov slavni prethodnik, nepovezane krajeve. Ima nečeg zajedničkog i u elegičnosti njegovih likova kako ih sam definiše: „Svi smo na neki način gubitnici jer ćemo sve što volimo na kraju da izgubimo pošto je takav život“. Upravo to osećanje egzistencijalne teskobe, po njegovom mišljenju, jeste gorivo autentične umetnosti.

A Saćeri jeste autentični umetnik i to od svoje prve knjige. Kao Fokner koji je bio u stanju da od jedne jedine slike isprede čitav roman (Buka i bes), vidi svoje knjige u slikama, u scenama koje, kako kaže, posle opisuje rečima. To mu daje prirodno – filmsko osećanje za dobar ritam i neposrednu naraciju bez viška prideva. Ali to ne znači ni potištenost ni hladnu udaljenost. „Strasti su ono najvažnije što imamo; neke nas osuđuju, a neke spasavaju i to je priča naših života“, zaključuje Saćeri.