Udžbenička higijena

Majka mi je bila prosvetni radnik i veoma cenim tu tešku, odgovornu profesiju.

Ipak, od kada sam ponovo sela u školsku klupu često se osećam izigrano.

Svejedno se trudim da nikog pojedinačno ne optužujem. Svi snosimo odgovornost za pravila koja su zavladala školskim sistemom, i prosvetni radnici i roditelji.

Roditelji bez komentara izdvajaju 20.000 dinara za sedmodnevnu rekreativnu nastavu.

Jednodnevni izlet u okolini košta tri hiljade. Kupujemo nove knjige, bespotrebni školski pribor, radne sveske koji deca jedva otvore.

Plaćamo i ćutimo. Da se ne bismo zamerili, da naše dete ne bi bilo žigosano, da ga neko ne bi popreko pogledao.

Tako je u velikim gradovima. U siromašnim sredinama deca nemaju te probleme. Nemaju ni knjige. Čak ni polovne.

Stariji se dogovore i, svako kupi jedan udžbenik koji potom kopiraju. Njihovi nastavnici ih podržavaju. Nisam sigurna da bi beogradski prosvetari imali toliko razumevanja.

Odrasla sam u velikoj porodici i ne sećam se da sam ikad dobila nove knjige. Nasleđivala sam od brata.

Nisam imala osećaj da mi nešto nedostaje, da sam zapostavljena, niti sam zavidela onima koji su imali više. Kažu – tada je bilo drugo vreme, ali istina je da su ljudi bili dugačiji.

Setila sam se tog vremena kada mi je najstarije od troje dece donelo narudžbenicu za novi komplet udžbenika.

Nemamo kud. Moramo da kupimo. Nemamo od koga da nasledimo, iako imamo drugare, poznanike, stariju braću…

Škola je i ove godine promenila izdavača, pa će knjige koje smo uzeli jesenas – skupljati prašinu.

I mlađoj kćerki, našem đaku prvaku, sleduje novi komplet.Ovo zadovoljstvo koštaće nas sedam, osam hiljada dinara, po detetu.

Roditelji starijih đaka moraće da izdvoje i po 15.000 dinara. Ponekad mi se čini kao da reforma obrazovanja nije ni počela.

Nema više opisnih ocena. Besplatni udžbenici su ukinuti.Neizvesna je sudbina veronauke i građanskog.

Deca i dalje nose preteške torbe, a školski ormarići zvrje prazni. Srpski uče iz četiri knjige! Isto tako i matematiku.

Prvaci pišu rečenice na engleskom ne poznajući osnovne pojmove.

Kada su pre godinu i po dana ukinuti besplatni udžbenici, izabrane su knjige novih izdavača.

Ponuda je ekspresno brzo stigla do roditelja. Prošle godine nastavnici su se kleli u izabrane knjige.

Sada nas uveravaju da su – nedovoljno dobre. Vraćaju se na stare. One koje su nekada deljene besplatno svim đacima, a sada čame u školskoj biblioteci. A svi kupujemo nove.

Čak se i Agencija za borbu protiv korupcije zapitala – kako smo došli do toga da više nije „higijenski” koristiti stare, već korišćene udžbenike?

Knjige koje kupujemo preko škole ne koštaju manje nego u knjižari.  Škola dobija popust, ali u čijem džepu on završava? U roditeljskom sigurno ne.

Možda se Agencija seti da i to pita?