Kameni cvet

Ako ne znate previše o mađarskoj istoriji, možete se kao ja iznenaditi ako vas u Budimpešti šetnja nanese na red gvozdenih cipela, dečjih, muških i ženskih, raspertlanih i izuvenih uz samu ivicu dunavskog šetališta. Cipele deluju obično, svakodnevno, kao da se tu slučajno izuo neko ko je ujutro krenuo u školu ili na posao. Gvozdeni spomenik ostavio je na mene snažan utisak. Zastala sam kraj table na kojoj piše: „U znak sećanja na žrtve streljane u Dunavu od policije strelastih krstova 1944/45”. Pomislila sam da je reč o Jevrejima, iako to na tabli nije navedeno.

I jeste reč o spomeniku Jevrejima koje su streljali mađarski fašisti. Terali su ih da se izuju tik pored vode: da bi pucali u njih. Tela su padala u Dunav i reka ih je brzo odnosila. Dunav je te zime, kada su Nemci srušili Hortijevu vladu i prestonicu prepustili još većim krvnicima, bio poznat kao „jevrejsko groblje”. Jevrejska deca su ubijana zajedno sa odraslima, katkad vezana pertlama cipela za roditelje. „Strelasti krst” je metke trošio samo na odrasle, a deca bi u ledenu vodu padala živa.

S gorčinom sam se setila Jasenovca, logora smrti iza koga nije ostala sačuvana nijedna baraka. Područjem dominira kameni cvet, a nedaleko od njega je omanja zgrada spomen-muzeja iz kojeg su, prema rečima jednog riječkog profesora, posetioci iz Italije nedavno izašli više zbunjeni nego obavešteni. Zbunjeni, jer u postavci otvorenoj 2006. godine nema gotovo ničega o ideologiji ustaša, Drugom svetskom ratu, genocidu i holokaustu, pa prosečnom Italijanu preostaje da se zapita: šta je uopšte bio taj Jasenovac, čiji je to logor smrti?

Predstavnici Jevreja, Srba i Roma koji nisu želeli da učestvuju u ovogodišnjoj državnoj komemoraciji u Jasenovcu, zbog revitalizacije ustaštva i pomenute postavke koja ni do danas nije promenjena, optuženi su od hrvatskih čelnika za „politizaciju”. Optuženi su da stvaraju lošu sliku o Hrvatskoj i da koriste žrtve u političke svrhe. Na državnoj komemoraciji u režiji nove vlasti HDZ-a, desničarski revizionisti polažu venac sa natpisom „stradalima logora Jasenovac od 1941. do 1951”, uz dozvolu direktorke Spomen-područja Jasenovac Nataše Jovičić.

U Budimpešti, pred gvozdenim cipelama, barem nisam imala dilemu da je memorijal posvećen nevinim civilima. Neka me direktorka optuži za „politizaciju”, ali optužiću i ja nju da je skandaloznim izjednačavanjem žrtava i krvnika učinila veliki korak u obesmišljavanju „Kamenog cveta”. Je li taj spomenik posvećen navodnim žrtvama komunizma ili stvarnim žrtvama ustaštva? Čemu memorijalni centar ako se zvanična Hrvatska sve manje seća razlike između ubica i stradalnika?