Železara bolji posao nego „Fijat”

„Dobro došli u grad čelika”. Ovom porukom ispisanom na transparentu mahao je u ponedeljak 18. aprila jedan od radnika „Železare Smederevo”, dok je ministar privrede Željko Sertić na bini ljubio taze potpisani ugovor o prodaji srpske čeličane kineskom „Hestilu”.

Kada su 2008. godine Italijani stigli u Kragujevac i preuzeli nekadašnju „Zastavu” dočekala ih je slična poruka: „Benvenuti a kaza“ („Dobro došli, kući”).

To nisu jedine dve sličnosti između ova dva posla. Oba su sklopljena u finišu predizborne kampanje, prvi posao uticao je na izborni rezultat Borisa Tadića, drugi – Aleksandra Vučića. I oba aranžmana podrazumevala su da država na sebe preuzme vraćanje starih dugova.

Prema analizi tadašnjeg Ministarstva ekonomije na čijem je čelu bio Mlađan Dinkić, koji je bio i idejni tvorac posla sa „Fijatom”, od sredine devedesetih pa do 2008. godine, država je na „Zastavu” potrošila 500 miliona evra. Sa druge strane, od odlaska američkog „Ju-Es stila” (početkom 2012) državu je poslovanje železare sve do 1. februara 2015. godine koštalo 300 miliona evra .

Bojan Bojković, predsednik nadzornog odbora železare, priznao je nedavno gostujući u emisiji „Pravi ugao” na Televiziji Vojvodina, da ukupni dugovi čeličane iznose 470 miliona evra. U izveštaju KPMG-a, koji je javno objavljen uz ugovor, neto dug je znatno manji (288 miliona evra). Moguće je da je Bojković na taj iznos dodao i dugove koje čeličana ima prema državi i državnim preduzećima. 

Zanimljivo je da se i za jedan i za drugi ugovor čekalo zeleno svetlo Brisela. Dok je Evropska komisija u poslu sa železarom proveravala iznos državne pomoći, malo ko još pamti da je pre potpisivanja ugovora sa „Fijatom”, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU bio zamrznut zbog protivljenja Holandije koja je u to vreme smatrala da Srbija nije dostigla pun stepen saradnje sa Haškim tribunalom. Srpska javnost je u to vreme bila skeptična da će „Fijat” uopšte doći ako SSP ne bude odmrznut. To je bilo važno da bi italijanska kompanija mogla neometano da izvozi u EU. Kao što je sada tržište čelika u krizi i tada je situacija na tržištu automobila bila nezavidna. Italijanski mediji su u to vreme pisali da će sledeća – 2008. godina biti najgora u životu Serđa Markionea, prvog čoveka „Fijata”, jer je tržište automobila te godine palo za 25 odsto. I kineski mediji su proizvodnju čelika ovih dana nazivali „industrijom Zalazećeg sunca”.

U čemu je, ipak, razlika između ova dva posla? Srbija je sa „Fijatom” ušla u zajedničko strateško partnerstvo i osnovala novu firmu u kojoj je zadržala 33 odsto vlasništva, dok je „Hestilu” prodala kompletnu imovinu – „čistu” i neopterećenu dugovima. Sa italijanskom kompanijom potpisan je ugovor o zajedničkom investicionom ulaganju, koji je objavljen, ali ne u potpunosti. Čitavi pasusi bilu su zatamnjeni crnom bojom. Ugovor koji je potpisan sa Kinezima o prodaji 98 imovinskih celina objavljen je u potpunosti. Za razliku od prethodnog koji je država potpisala sa „HPK inženjeringom” o profesionalnom upravljanju železarom, čije ni slovo javnost nikada nije videla.

U ugovoru sa „Fijatom”, u delu koji je bio dostupan javnosti, pisalo je da će italijanska kompanija uložiti 200 miliona evra, a ukupno ulaganje Srbije bilo je 250 miliona evra. Od onoga što je javnosti poznato – Republika Srbija dala je 100 miliona evra osnivačkog uloga za „Fijat”, ali i 50 miliona evra kao kredit osnivača.

Kolika su bila državna ulaganja u ovaj posao kasnije smo saznavali na kašičicu. Država je, kako može da se vidi u Biltenu javnih finansija, bila garant za kredite koje je uzimalo zajedničko preduzeće. Iz budžeta, takođe, može da se sazna da je zajednička firma dobijala značajna sredstva.

Podsticaji koje su „Fijat automobili Srbija” (FAS) do kraja 2013. godine dobili iznosili su 5,8 milijardi dinara. Primera radi, samo u prvih pet meseci 2014. godine FAS je dobio ukupno oko 800 miliona dinara subvencija po osnovu protokola o regulisanju međusobnih odnosa. Iste godine u januaru uplaćeno je 831 milion dinara po osnovu ugovora o zajedničkom investicionom ulaganju. Dok je u martu „Fijatovim” kooperantima isplaćeno 330,4 miliona dinara, po osnovu istog tog ugovora. Dok je bio ministar privrede Saša Radulović je govorio kako je Srbija za „Fijat” napravila poreski raj u kome ne plaćaju nikakve poreze. „Ne samo to nego i građani Srbije plaćaju doprinose na teret poslodavca za zaposlene u ’Fijatu’”, isticao je Radulović.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta, kaže da je prva i ključna razlika između ova dva posla u tome što je kada je o železari reč, u pitanju privatizacija. To je o model prodaje imovine. Sa druge strane, sa „Fijatom” je država imala zajedničko ulaganje.

– „Hestil” je, dakle, 100 odsto vlasnik železare, a „Fijat” u svom vlasništvu ima 67 odsto zajedničkog preduzeća. To znači da sa preuzimanjem dugova čeličane, poreski obveznici više nemaju nikakve obaveze prema Kinezima, dok sa Italijanima to nije bilo tako. Srbija je „Fijatu” mnogo dala, a sva obećanja o novom modelu i većoj proizvodnji su se izjalovila – kaže profesor Savić.

Kada se ugovor o nekom poslu ne objavi uvek ostaje sumnja da se nešto krije, dodaje naš sagovornik. Ne razumem, kako može interes investitora da bude važniji od interesa građana Srbije, pita naš sagovornik.

Ipak, kada ispod oba posla podvuče crtu, Savić smatra da je uprkos svim troškovima, bilo nemoguće održavanje „Zastave” i železare u dosadašnjem stanju.

– Ni jedna ni druga vlast nije imala mnogo izbora. Iako je možda nešto moglo i bolje da se ispregovara, alternativa je i u prvom i u drugom slučaju bila skuplja – zaključuje Savić