Poseban tretman za batinaše iz Partizana

Batinaši koji su javnosti postali poznati po nadimcima Sale Mutavi, Velja i Meda kao da uživaju poseban tretman u policiji i pravosuđu. Ni MUP ni Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu još ne saopštavaju imena navijača koji su 28. aprila brutalno pretukli dvojicu radnika obezbeđenja Partizana pred kamerama ispred stadiona, a od javnosti se kriju i njihovi krivični dosijei. U „Večernjim novostima” je juče objavljeno da bi njih trojica mogla da se nagode sa tužilaštvom, što je javnost primila kao signal da bi napadači mogli da se „izvuku”, odnosno izbegnu zasluženu kaznu. Jer, ko može da proceni koja je kazna zaslužena ako ne zna za koja su krivična dela osuđivani ili ranije odgovarali? Zato je pitanje njihovih krivičnih dosijea od velikog javnog interesa.

MUP nije odgovorio na pitanja „Politike” postavljena još 9. maja. Juče smo ih ponovili: ko su batinaši, da li su ranije osuđivani i za koja krivična dela, gde su uhapšeni i kada, ko ih je krio deset dana dok nisu privedeni i da li će oni koji su im pružali utočište zbog toga odgovarati.

Meda i Velja, koji su tukli obezbeđenje Partizana su u pritvoru, dok je Sale Mutavi pušten da se brani sa slobode. On možda nije nalogodavac, ali je sudeći po snimku kolovođa. U toku je saslušanje očevidaca batinanja, ali je pitanje ko od svedoka sme da kaže istinu o tome šta je video dok je on na slobodi.

Uprkos brutalnosti napadača, u koju je mogao da se uveri svako ko je gledao snimak na „Jutjubu”, policija i tužilaštvo uporno ćute. To, naravno, još ne znači da će Sale Mutavi, Velja i Meda da prođu nekažnjeno. Ali ako javnost ne sazna ko su oni i da li izbegavaju služenje ranijih kazni, ima osnova za sumnju da je na delu zataškavanje. Građani ionako već sumnjaju kako je batinanje ispred Partizana slučaj u kom se kriju izvođači i nalogodavci i za koji mnogi veruju da ima i šire dimenzije od fudbalskog kluba.

Iako policija nije saopštila njihova imena, pa čak ni inicijale (što je uobičajena praksa kada nekoga uhapse), „Politika” je dva dana posle prebijanja objavila njihove nadimke. Kasnije su u javnost „procurela” i njihova imena. Istraga se vodi protiv osumnjičenih Veljka Belivuka Velje i Darka Ristića Mede, koji su zadržani u jednomesečnom pritvoru, kao i protiv Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi, koji se brani sa slobode. Na teret im se stavlja nasilničko ponašanje. Za ovo krivično delo, prema članu 344 krivičnog zakonika, predviđena je kazna do tri godine zatvora.

Vest da bi ranije osuđivani batinaši mogli da se nagode sa tužilaštvom i budu blaže kažnjeni juče nadležni nisu demantovali.

„Nagodba ili sporazum o priznanju krivice je jedan od pravaca u ovom procesu o kojem će tužilaštvo odučiti tek kada se završi dokazni postupak”, navedeno je za „Politiku” u beogradskom Prvom osnovnom javnom tužilaštvu. „Sporazum o priznanju krivice je moguća opcija u ovom, kao i u svakom drugom slučaju”, dodaju u tužilaštvu za naš list.

Lakše rešavanje postupka, ušteda na vremenu i državnom novcu su razlozi zbog kojih tužilaštvo sklapa sporazum sa okrivljenim. Međutim, proces protiv batinaša bi trebalo da ide glatko, budući da se na snimku koji je gledala cela Srbija jasno mogu utvrditi svi akteri ovog događaja, njihov identitet, kao i brutalnost napadača koji ne prezaju da pred kamerama već teško povređenog čoveka, koji leži na zemlji, gaze po glavi i licu na betonu ispred stadiona.

U toku je medicinsko veštačenje povreda koje su batinaši naneli Boži Kumburoviću. To je čovek sa snimka koga su nokautirali i gazili, a koji je izjavio da se posle batinanja dobro oseća i da je dan kasnije čak odradio i trening.

Ako je u ovom slučaju potreban sporazum o priznanju krivice da bi se očigledno delo dokazalo, a njegovi vinovnici procesuirali, kako bi tužilaštvo i sud rešili zločin u kojem dokaze nisu dobili na dlanu? Zato je opravdano pitanje da li je u ovom slučaju nagodba odgovarajuće rešenje? Da li je prioritet manji trošak procesa ili da oni koji biju pred kamerama, a nije im prvi put, budu odgovarajuće kažnjeni?

Dosijee trojice napadača „Politika” je tražila od policije i tužilaštva. U MUP-u su nas uputili na tužilaštvo. U beogradskom Prvom osnovnom javnom tužilaštvu nam je rečeno da su krivični dosijei strogo poverljivi dokumenti i da su takve informacije o prestupnicima zaštićene Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.

Ali ko tu štiti javni interes? Javnost je šokirana snimcima krivičnog prebijanja u kojem nakon gaženja Kumburović nekoliko minuta u polusvesnom stanju pokušava da ustane. Zar ne postoji očigledan javni interes da građani saznaju ko su i za šta su osuđivani napadači?

Pouzdano se zna da je Belivuk zadržan u pritvoru jer je ranije osuđivan za slično krivično delo. Nezvanično, reč je o zatvorskoj kazni zbog nanošenja teških povreda, ali nepoznato je da li je tu kaznu izdržao. To je veoma važno pitanje na koje nadležni moraju da odgovore.

Objavljeno je da je Saletu Mutavom odloženo izvršenje stare krivične kazne od pet godina i 10 meseci zbog trgovine drogom i posedovanja oružja, na koju je još 2011. osuđen. Presuda je postala pravosnažna 2013. Tri puta je odlagao izdržavanje kazne zbog navodnih zdravstvenih problema, ali je zato dolazio na utakmice. U jednom periodu je čak sedeo u loži i čuvao pojedine članove rukovodstva FK Partizan.

O Darku Ristiću nemamo informacije. Ne znamo da li ima krivični dosije i da li je osuđivan.

Da nema zakonskih prepreka da ranije osuđivane osobe postignu nagodbu sa tužilaštvom potvrdio je juče za „Politiku” Milan Škulić, profesor krivično procesnog prava Univerziteta u Beogradu.

Kada osumnjičeni prizna krivicu, određuje mu se kazna o kojoj se dogovori sa tužilaštvom. Sud ispituje da li je to odgovarajuće rešenje i odobrava ili ne, čime se postupak završava.

„Nagodba može da bude sklopljena sa okrivljenim za bilo koje krivično delo, pa čak i za najteže za koje je predviđena kazna zatvora od 30 i 40 godina”, objašnjava Škulić.

Ovaj način rešavanja procesa veoma je prisutan i u SAD koja je država sa najvećim brojem zatvorenika po glavi stanovnika (na 100.000 stanovnika, 800 je u zatvoru). Međutim, u pojedinim državama ove zemlje prema povratnicima u krivičnim delima se primenjuje radikalan zakon. U Kaliforniji je, na primer, pre više od 20 godina uveden takozvani troprekršajni zakon. On podrazumeva da onaj ko je ranije dva puta osuđivan, a zatim opet prekrši zakon čak i za najblaže delo, bude rigorozno kažnjen i to doživotnom robijom ako mu je to treći put.

To ne znači da bi Srbija trebalo da se ugleda na ovaj nehumani kalifornijski zakon, ali svakako bi trebalo imati u vidu da ovi batinaši nisu „premijerno” tukli pred kamerama ispred Partizanovog stadiona.