Tito je mogao da živi dve godine duže

Ni 36 godina nakon smrti doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, izgleda da nisu obelodanjeni svi detalji o njegovim poslednjim danima. Najnovija potvrda za to je knjiga dr Milomira Stankovića „Tito – između života i smrti”, koja je upravo izašla u izdanju „Službenog glasnika”, u okviru biblioteke „Svedoci epohe”.

Dr Stanković je bio jedan od Titovih ličnih lekara, po specijalnosti urgentni kardiolog. U svojoj knjizi prvi put javno iznosi smelu tvrdnju da je Tito mogao da poživi sigurno još nekoliko godina – da mu je na vreme amputirana leva noga. Možda bi doživeo devedesetu, koliko je sam verovao da će živeti. Kako navodi dr Stanković u svojoj knjizi, i lekarima u Kliničkom centru Ljubljana je govorio: „Što se vi toliko trudite, kada je meni ionako ostalo još samo dve godine života.”

Dr Stanković tvrdi da se prvo zakasnilo sa bajpas operacijom začepljene arterije leve noge, a onda je kasno urađena i sama amputacija. Zanimljiva je i tvrdnja da je samo nekoliko meseci pre dramatičnih događaja u Ljubljani Titovo zdravstveno stanje bilo dobro. Dokaz je, ističe dr Stanković, da je posle lova u Bugojnu i Karađorđevu, u jesen prethodne godine, dobio virusnu infekciju od koje se relativno brzo oporavio. Komplikacije s nogom urušile su njegov imunitet.

– Pozvani strani stručnjaci nisu bitno pomogli konzilijumu, jer svaki je predlagao drugačije lečenje. Dr Marat Knjazev iz Moskve je predlagao da se lečenje nastavi lekovima, a dr Majkl Debejki iz Hjustona je sugerisao amputaciju – navodi dr Stanković, koji je Titov lekar postao 1975. kada mu je bilo 42 godine. Kako je na jučerašnjoj promociji knjige istakao prof. dr Jovan Bukelić, o tom zaduženju Stanković tri godine nije smeo da ikome kaže ni reč.

Govoreći o tome kada je prvi put uočio promene na Titovom stopalu, dr Stanković kaže da je to bilo 25. decembra 1979. godine. Dok je bio na usavršavanju u Hjustonu naučio je da je zatvorena velika arterija noge potencijalno veoma opasna po život, i da se mora brzo reagovati. Zato je i insistirao da se sazove tada već postojeći veliki konzilijum od sedam lekara, među kojima su bila i dvojica akademika.

– Rekao sam tada Titu da mu je potrebna hitna intervencija ako je arterija zatvorena, ali mi je on tada kazao da ima velike obaveze pred Novu godinu. Upozorio sam ga da ćemo zakasniti sa terapijom, da će posle biti kasno... Tito je trpeo jake bolove u nozi i već 27. decembra pozvao sam konzilijum da ga pregleda – kaže dr Stanković, koji u knjizi navodi da je bilo i suprotnih mišljenja: profesor Mioljub Kičić je smatrao da je hitno sazivanje predsednikovog lekarskog tima nepotrebno uznemiravanje i konzilijuma i samog Tita.

Ipak, posle pregleda, utvrđeno je da je butna arterija zaista začepljena, ali je Tito pristao samo na terapiju lekovima.

Niko nije smeo da mu pomene amputaciju nogu.

Bolovi nisu prestajali, i 2. januara Tito odlazi i Ljubljanu na lečenje. Vest o njegovoj smrti objavljena je 4. maja 1980. godine.

Na promociji knjige „Tito – između života i smrti” juče je govorio i prof. dr Dušan Velimirović, vaskularni hirurg. Prema njegovim rečima, konzervatizam u lečenju Broza pokazao se kao – fatalan.

– Kaže se da su „posle boja svi generali”, pa zato ne ulazim u kritičku analizu rada konzilijuma koji je lečio Tita i odlučivao o vremenu operacije. Postoji i velika razlika između medicinskog znanja danas i pre 36 godina. Kada bismo tadašnje lečenje poredili sa današnjim mogućnostima, ono iz 1980. moglo bi se smatrati i stručnom greškom – kazao je dr Velimirović.

Ovaj hirurg napominje da se još u ono vreme među beogradskim lekarima komentarisao čudan sastav konzilijuma.

– Od sedam lekara, bio je samo jedan kardiovaskularni hirurg, dr Miro Košak. Osim akademika ortopeda Bogdana Brecelja, ostali su bili lekari internisti. Zato je dominirao konzervativan način lečenja i gubilo se dragoceno vreme. Neverovatno je da u tom konzilijumu nije bilo mesta za akademika Isidora Papu i za prof. dr Vojislava Stojanovića, koji su bili svetski priznati stručnjaci – zapitao se dr Velimirović, koji veruje da ova dvojica lekara, poznati kao energične ličnosti, ne bi imali problem da Tita ubede u neophodnost amputacije.

Prof. dr Predrag Lalević: Tito nije hteo da čuje za Isidora Papa

Da li su odluke konzilijuma o načinu lečenja i odlaganju amputacije zaista skratile život Josipa Broza Tita, pitamo prof. dr Predraga Lalevića, člana konzilijuma koji ga je lečio.

– To je delimično tačno. Verovatno bi ta intervencija da je izvedena ranije nakratko produžila Titov život. Međutim, Tito je kategorično odbijao operaciju, iako nam je američki hirurg Debejki sugerisao amputaciju noge. Tito je govorio: „Ja odlazim samo u jednom komadu!” Uradili smo bajpas krvnih sudova noge i u prvi mah je izgledalo da operacija uspela, ali je noga posle pola sata opet pomodrela – odgovara dr Lalević.

I sam dr Lalević je napisao knjigu „S Titom po svetu” u kojoj je detaljno opisao i dane kraj Titove postelju u Kliničkom centru u Ljubljani. Na pomen čudnog sastava konzilijuma, dr Lalević se grohotom nasmejao:

– Ha, ha... Tito nije hteo da čuje za Isidora Papu, jer zbog jevrejskog porekla nije mogao da bude u njegovoj pratnji tokom poseta arapskim zemljama. Naročito nije dolazilo u obzir da u konzilijum uđe dr Voja Stojanović, vaskularni hirurg, zato što se navodno svuda hvalio kako je operisao Brozovog sina Žarka. Tito nije hteo ni da se leči na VMA, jednom godišnje je odlazio na sistematski pregled u Klinički centra u Ljubljanu – zaključuje dr Lalević.