Klaudija

Premijer Crne Gore, gospodin Milo Đukanović pretenduje da postane najozbiljniji istoričar ovih prostora. Naime, on je izjavio kako ni Mojkovac 1916. ni Dubrovnik 1991. nisu bili u interesu Crne Gore.

Time se premijer Crne Gore nesumnjivo pridružio revizionistima istorije Prvog svetskog rata. Što je danas tako moderno i što je verovatno jedan od uslova za ulazak u NATO i EU. Veliki Njegoš se prevrće u grobu.

„Nakon Mojkovca smo izgubili državu i nestali sa mape svijeta, a nakon Dubrovnika ugrozili smo neke temeljne elemente crnogorskog društva. Treba da izvučemo nauk i striktno sledimo nacionalne interese Crne Gore”, rekao je premijer Đukanović u Skupštini CG. Tačno posle 100 godina od Mojkovca. Taman dovoljno za naknadnu pamet...

Pokušao sam 1994. u vojnoj akademiji Japana u Jokosuki da pronađem bilo šta o crnogorskom učešću u ratu protiv Japana 1904. Crnogorci i Rusi protiv Japanaca. Rat izgubljen.

U biblioteci vojne akademije Jokosuka nisu imali nikakav pismeni trag o tome, baš ništa o Crnoj Gori ni 1904. godine, ni 1916. godine, a ni kasnije. Tako da istorijska teza premijera Đukanovića nije i naučno dokazana, Crna Gora nije postojala na mapi sveta ni pre Mojkovca 1916. godine.

Da jeste imali bi nešto o tome Japanci u papirima, ili u kompjuterima. A, ono ništa.

U nemačkoj enciklopediji sa kraja 19. veka Crna Gora se definiše kao „brdovit teren naseljen razbojnicima”, što je naravno stara nemačka ljubomora na ratnički duh Crnogoraca. Ne mogu Nemci da im oproste Sutjesku, pa herojstvo Save Kovačevića.

Istina, on je živeo i poginuo mnogo kasnije od te bezobrazne enciklopedije, ali ima vremena i da se Savina uloga na Sutjesci prevrednuje. Još nije završen posao oko revizije uzroka i posledica Prvog rata, Drugi može malo i da sačeka. Zavisi kako ide taj „posao” od jedne do druge republike nekadašnje SFRJ.

Što se tiče Dubrovnika 1991. pa gospodin Đukanović je Stankoviću pre petnaestak godina u emisiji „Nedeljom u dva” na HRT-u, kada je Stanković zatražio od njega izvinjenje zbog Dubrovnika, doslovno saopštio „da je Hrvatska 1991. svesno ušla u sukob sa tada vojnički jačim protivnikom”.

O ugrožavanju „nekih temeljnih elemenata crnogorskog društva” tada ni reči?

Je li ikada vraćena ukradena oprema sa aerodroma Ćilipi, ukradene jahte i čamci iz luka u Cavtatu i Dubrovniku, štamparija iz Konavla.

A u Dubrovniku i u Konavlima nije bilo objekata JNA. Ni debelog Rozelinija, ni dekadentnog grofa Viskontija. Ali je izgleda postojala komšijska zavist.

Crna Gora je posle nestanka sa mape sveta, posle Mojkovca 1916. opet došla na mapu sveta samo dva puta: kada je na Svetom Stefanu gospodin Đukanović ugostio Klaudiju Šifer, na čemu mu iskreno čestitam i zavidim, i nešto ranije kada je na crnogorsku obalu stigao Bobi Fišer.

Treći put je Crna Gora stigla samo na mapu NATO-a. Ove godine. Kako će to na kraju da ispadne, samo Đekna zna.