Sve dok pišeš, kraja nema

U Narodnoj biblioteci Srbije, predstavljena je knjiga Tanje Kragujević (Senta, 1946), dobitnice nagrade „Desanka Maksimović” za 2015. godinu, pod naslovom „Trn o svili”, u izdanju Zadužbine Desanka Maksimović i Narodne biblioteke Srbije, a potom je održan okrugli sto o pesničkom delu nagrađene pesnikinje. Dobitnik nagrade „Desanka Maksimović” u žiži je interesovanja javnosti tri godine: prve dobije nagradu, druge se pojavljuje knjiga izabranih pesama i održava okrugli sto, a treće se pojavljuje zbornik radova sa okruglog stola.

Ova zbirka se simbolično, a možda i po delovanju „komedijanta slučaja” Miloša Crnjanskog, istakao je Bojan Đorđević, upravitelj Zadužbine Desanka Maksimović, pojavljuje tačno pola veka pošto je Tanja Kragujević, 1966., objavila svoju prvu knjigu pesama „Vratio se Volođa”. Pored poezije, Tanja Kragujević piše i književnoistorijske studije, eseje o domaćim i stranim pesnicima. Priređivač je više knjiga naših pesnika, a učestvovala je, u saradnji sa prevodiocima, u prepevu poezije niza slovenačkih pesnika, kao i poezije Marine Cvetajeve. Celokupno stvaralaštvo Tanje Kragujević svedoči da je ona – pre svega i u svemu – pesnik. I to od ponajboljih. Tome svedoči i njena najnovija knjiga „Trn o svili”.

U tekstu „Osmejak omčice” (1993), Milica Nikolić beleži: „Tanja Kragujević je pesnik visoke verbalnosti, jedna od najpunijih i najpotpunijih među pesnicima njoj bliskih generacija. Danas Tanja Kragujević, kaže Milica Nikolić, neretko ispisuje i stihove o svojim pesničkim sadruzima otišlim iz našeg vremena. I o vremenu samom. Ostajući dosledna svome velikom jezičkom obrascu i umeću.

Pesme Tanje Kragujević, naglašava Slavko Gordić, čine: lektira, svakodnevica, znaci stvarnosti (informatički, dnevni, radni, rekreativni, putopisni). Njen poetički stav bi se mogao nagovestiti njenom sintagmom „muza trenutka” i ilustrovati njenom apologijom detalja i sićušnih stvari i bića (što napominje Kanetijevo svrstavanje Kafke u „kineske” pisce), uz naglašavanje ponekog njenog autopoetičkog iskaza, poput onog o „posebnoj stvarnosti stvari” ili o „pamćenju stvari”. Njeno preovlađujuće osećanje bi se moglo imenovati kao himnično viđenje i kazivanje, kao izlivi radosti postojanja, ali i naglašena empatija (posebno u pesmama s kraja knjige) sa drugima, ponajpre stradalnicima.

Postoji fama, primetio je Vasa Pavković, da je kod nas mnogo književnih nagrada. Neko je izbrojio da ih je u onoj staroj Jugoslaviji bilo više od četiri stotine. Ali, to nije istina, jer u tom izobilju postoji samo nekoliko relevantnih nagrada, jedna od njih je, svakako, Desankina. U taj red važnih nagrada mogu se obrojiti još: Disova, Žička hrisovulja, Zmajeva nagrada i, možda, još samo dve-tri koje ostavljaju neki trag. Pavković je, takođe, rekao da je Tanja Kragujević trebalo da dobije Desankinu nagradu mnogo ranije,  i konstatovao da su ovu nagradu dobile samo tri pesnikinje. U knjizi „Trn o svili”, Tanja Kragujević je sagledala svoje kompletno pesništvo, kao u ogledalu. Ovo je spomenik njenog poluvekovnog stvaralaštva.

Kritičarski angažman Tanje Kragujević, smatra Vladislava Gordić Petković, diktiran je glađu da se pronikne u pismo, da se spozna komplementarna suprotnost tajne i reda koji u njemu dejstvuju. Uz erudiciju i čitalačku strast, ovaj angažman zahteva i nedokučivu vrstu alhemije. Autorka, naime, ne želi da savlada otpor teksta, nego da se tom otporu prilagodi i sa njim saživi. Njena erudicija i istančani senzibilitet su nesporni, ali iza njih se ne krije ambicija arbitraže, niti želja da njena reč ili sud pobede.

U svom poetskom slovu, Tanja Kragujević je, između ostalog, rekla: „Sve dok pišeš, kraja nema. Trenutak te nosi, u prozirnoj šaci. Telo si tog prozira, anatomska forma sudbine. Što upija, i odaje i tvoj glas. Jedna reč traži moje srce – kaže pesnik. A tle pamćenja reči, i njena snovidnost, već hita da postane drugo srce. Druga reč. Da večita ženskost u njoj nađe mušku srmu. I omčica, ključ. Tu skupu formu zarobljenosti, i onu, još skuplju, koja oslobađa. Jer, probudiš se, kao i svi, među jezicima. Svet govori...”.