Све док пишеш, краја нема

У Народној библиотеци Србије, представљена је књига Тање Крагујевић (Сента, 1946), добитнице награде „Десанка Максимовић” за 2015. годину, под насловом „Трн о свили”, у издању Задужбине Десанка Максимовић и Народне библиотеке Србије, а потом је одржан округли сто о песничком делу награђене песникиње. Добитник награде „Десанка Максимовић” у жижи је интересовања јавности три године: прве добије награду, друге се појављује књига изабраних песама и одржава округли сто, а треће се појављује зборник радова са округлог стола.

Ова збирка се симболично, а можда и по деловању „комедијанта случаја” Милоша Црњанског, истакао је Бојан Ђорђевић, управитељ Задужбине Десанка Максимовић, појављује тачно пола века пошто је Тања Крагујевић, 1966., објавила своју прву књигу песама „Вратио се Волођа”. Поред поезије, Тања Крагујевић пише и књижевноисторијске студије, есеје о домаћим и страним песницима. Приређивач је више књига наших песника, а учествовала је, у сарадњи са преводиоцима, у препеву поезије низа словеначких песника, као и поезије Марине Цветајеве. Целокупно стваралаштво Тање Крагујевић сведочи да је она – пре свега и у свему – песник. И то од понајбољих. Томе сведочи и њена најновија књига „Трн о свили”.

У тексту „Осмејак омчице” (1993), Милица Николић бележи: „Тања Крагујевић је песник високе вербалности, једна од најпунијих и најпотпунијих међу песницима њој блиских генерација. Данас Тања Крагујевић, каже Милица Николић, неретко исписује и стихове о својим песничким садрузима отишлим из нашег времена. И о времену самом. Остајући доследна своме великом језичком обрасцу и умећу.

Песме Тање Крагујевић, наглашава Славко Гордић, чине: лектира, свакодневица, знаци стварности (информатички, дневни, радни, рекреативни, путописни). Њен поетички став би се могао наговестити њеном синтагмом „муза тренутка” и илустровати њеном апологијом детаља и сићушних ствари и бића (што напомиње Канетијево сврставање Кафке у „кинеске” писце), уз наглашавање понеког њеног аутопоетичког исказа, попут оног о „посебној стварности ствари” или о „памћењу ствари”. Њено преовлађујуће осећање би се могло именовати као химнично виђење и казивање, као изливи радости постојања, али и наглашена емпатија (посебно у песмама с краја књиге) са другима, понајпре страдалницима.

Постоји фама, приметио је Васа Павковић, да је код нас много књижевних награда. Неко је избројио да их је у оној старој Југославији било више од четири стотине. Али, то није истина, јер у том изобиљу постоји само неколико релевантних награда, једна од њих је, свакако, Десанкина. У тај ред важних награда могу се обројити још: Дисова, Жичка хрисовуља, Змајева награда и, можда, још само две-три које остављају неки траг. Павковић је, такође, рекао да је Тања Крагујевић требало да добије Десанкину награду много раније,  и констатовао да су ову награду добиле само три песникиње. У књизи „Трн о свили”, Тања Крагујевић је сагледала своје комплетно песништво, као у огледалу. Ово је споменик њеног полувековног стваралаштва.

Критичарски ангажман Тање Крагујевић, сматра Владислава Гордић Петковић, диктиран је глађу да се проникне у писмо, да се спозна комплементарна супротност тајне и реда који у њему дејствују. Уз ерудицију и читалачку страст, овај ангажман захтева и недокучиву врсту алхемије. Ауторка, наиме, не жели да савлада отпор текста, него да се том отпору прилагоди и са њим саживи. Њена ерудиција и истанчани сензибилитет су неспорни, али иза њих се не крије амбиција арбитраже, нити жеља да њена реч или суд победе.

У свом поетском слову, Тања Крагујевић је, између осталог, рекла: „Све док пишеш, краја нема. Тренутак те носи, у прозирној шаци. Тело си тог прозира, анатомска форма судбине. Што упија, и одаје и твој глас. Једна реч тражи моје срце – каже песник. А тле памћења речи, и њена сновидност, већ хита да постане друго срце. Друга реч. Да вечита женскост у њој нађе мушку срму. И омчица, кључ. Ту скупу форму заробљености, и ону, још скупљу, која ослобађа. Јер, пробудиш се, као и сви, међу језицима. Свет говори...”.