Milo i SPC

U intervjuu povodom deset godina nezavisnosti, premijer Crne Gore Milo Đukanović rekao je kako je „glavni oslonac protivnicima NATO–a u Crnoj Gori Srpska pravoslavna crkva. Ona je bila veliki protivnik nezavisnosti Crne Gore... radi za ruske interese. Zavređuje pažnju to što se crkva protivi državi tako otvoreno i neumorno”.

Ako ovo izgovara predsednik vlade, dakle prvi političar Crne Gore, onda je za njega SPC politička institucija prvog reda. Značajnija od političkih partija koje se zalažu za iste vrednosti za koje se bori i SPC. Ali partije su formirane da se bave politikom, za razliku od SPC koja se doživljava kao duhovna institucija. Dakle, tvorevina za koju se veruje da bi morala da bude van politike.

Time se pokazuje koliko je dominantno shvatanje politikologije i drugih nauka da religija i politika ne treba da se mešaju – nemoguće. Naime, ko je za jednog političkog delatnika važan politički takmac, utvrđuje taj politički činilac. Dakle, ako je za vladu Crne Gore SPC najvažniji protivnik onda je SPC i najvažniji opozicioni politički faktor u Crnoj Gori. Ako posle toga postavimo pitanje šta je najvažniji zadatak politikologije? Jasan odgovor je da je to proučavanje svega onoga što na politiku utiče. A, po mišljenju Mila Đukanovića, to je SPC. Samim tim postaje jasno koliko je stav politikologije da se odnosi politike i religije ne proučavaju, bio dogmatski i štetan za nauku. U slučaju Crne Gore ona je zanemarila ono što je za politiku najvažnije.

Kada se stvari tako pogledaju odmah se vidi koliko je praznina ostalo u našoj nauci zbog neproučavanja uticaja pravoslavlja na politiku. Pre svega, pravoslavlje je najbitniji ideološki činilac koji je oblikovao savremenu Srbiju i Crnu Goru. Prođimo parkom koji deli zgrade vlade Srbije i ministarstva finansija i pogledajmo spomenik koji tamo dominira. Radi se o skulpturi koju je izvajao prvi vajar slobodne Srbije Petar Ubavkić (1852–1910). Skulptura predstavlja kneza Miloša i arhimandrita Melentija. Obojica visoko dižu ruke. Miloš drži sablju, a Melentije krst. Tako su sablja i krst predstavljeni kao neodvojivi u procesu izgradnji moderne Srbije. Prvi i Drugi srpski ustanak bili su borba sa islamskim feudalizmom. Feudalizmom, koji je Srbe tlačio zato što su bili pravoslavci. Dakle, revolucija jeste bila srpska, ali i pravoslavna. Pravoslavni seljaci su, prostim prelaskom na islam, mogli da se izjednače s muslimanima i da, kao njihov savremenik Omer-paša Latas, dopru do najviših položaja.

Ali oni to nisu hteli. Vera im je bila važnija od trbuha. Zato je kao jedan od prvih znakova nezavisnosti bila zvonjava sa Saborne crkve. Zbog toga je pravoslavlje politički oblikovalo Srbiju i Crnu Goru. Uostalom, i u jednoj i u drugoj srpskoj državi pravoslavlje je bilo državna vera, a knez, odnosno, kralj morao je da bude pravoslavan. Ta se ideja nekako sakrila zbog prodora ideje iz Evrope da se nacija formira izvan religije mada to nije bilo tačno. Naime, sve su velike etničke nacije, osim Nemačke i Holandije, bile dominantno jednoverske.

Uprkos tome, pravoslavlje je ostalo važan politički činilac. Setimo se samo Konkordatske krize. Pravoslavlje nije moglo nikako drukčije da se razvija nego u simbiozi sa srpskom istorijom, a to definitivno predstavlja smetnju u konstituisanju crnogorske, makedonske, bosanske i hrvatske političke nacije. Otuda težnja da se stvore makedonska, crnogorska i hrvatska pravoslavna crkva.

Politička uloga pravoslavlja najbolje se videla posle raspada SSSR-a i obnove Rusije. Glavni ideološki činilac na koji se oslanja Rusija, od Jeljcina do Putina, jeste RPC.

Setimo se samo koliko je odjeka na internetu dobio tvit visokog evropskog političara Karla Bilta. Prema tom tvitu, koji je i danas na internetu, Bilt je kazao: „Možda je Mek Fol potcenio Putinovu antizapadnu crtu... izgrađenu na duboko konzervativnim pravoslavnim idejama.” Mada se Bilt posle branio da je to prepričano na negativan način, ovaj tvit ostaje kao trajan podatak. Kao i opšte rasprostranjeno uverenje na Zapadu, istaknuto od Hantingtona i izrazito razrađeno od Bžežinskog, da je rusko pravoslavlje politički faktor s kojim se mora računati kao s glavnim protivnikom globalizacije.

Dakle, s političkim kapacitetima pravoslavlja mora se računati ako se želi razumeti politički život pravoslavnih naroda.

Profesor univerziteta, urednik časopisa „Politikologija religije”