Мило и СПЦ

У интервјуу поводом десет година независности, премијер Црне Горе Мило Ђукановић рекао је како је „главни ослонац противницима НАТО–а у Црној Гори Српска православна црква. Она је била велики противник независности Црне Горе... ради за руске интересе. Завређује пажњу то што се црква противи држави тако отворено и неуморно”.

Ако ово изговара председник владе, дакле први политичар Црне Горе, онда је за њега СПЦ политичка институција првог реда. Значајнија од политичких партија које се залажу за исте вредности за које се бори и СПЦ. Али партије су формиране да се баве политиком, за разлику од СПЦ која се доживљава као духовна институција. Дакле, творевина за коју се верује да би морала да буде ван политике.

Тиме се показује колико је доминантно схватање политикологије и других наука да религија и политика не треба да се мешају – немогуће. Наиме, ко је за једног политичког делатника важан политички такмац, утврђује тај политички чинилац. Дакле, ако је за владу Црне Горе СПЦ најважнији противник онда је СПЦ и најважнији опозициони политички фактор у Црној Гори. Ако после тога поставимо питање шта је најважнији задатак политикологије? Јасан одговор је да је то проучавање свега онога што на политику утиче. А, по мишљењу Мила Ђукановића, то је СПЦ. Самим тим постаје јасно колико је став политикологије да се односи политике и религије не проучавају, био догматски и штетан за науку. У случају Црне Горе она је занемарила оно што је за политику најважније.

Када се ствари тако погледају одмах се види колико је празнина остало у нашој науци због непроучавања утицаја православља на политику. Пре свега, православље је најбитнији идеолошки чинилац који је обликовао савремену Србију и Црну Гору. Прођимо парком који дели зграде владе Србије и министарства финансија и погледајмо споменик који тамо доминира. Ради се о скулптури коју је извајао први вајар слободне Србије Петар Убавкић (1852–1910). Скулптура представља кнеза Милоша и архимандрита Мелентија. Обојица високо дижу руке. Милош држи сабљу, а Мелентије крст. Тако су сабља и крст представљени као неодвојиви у процесу изградњи модерне Србије. Први и Други српски устанак били су борба са исламским феудализмом. Феудализмом, који је Србе тлачио зато што су били православци. Дакле, револуција јесте била српска, али и православна. Православни сељаци су, простим преласком на ислам, могли да се изједначе с муслиманима и да, као њихов савременик Омер-паша Латас, допру до највиших положаја.

Али они то нису хтели. Вера им је била важнија од трбуха. Зато је као један од првих знакова независности била звоњава са Саборне цркве. Због тога је православље политички обликовало Србију и Црну Гору. Уосталом, и у једној и у другој српској држави православље је било државна вера, а кнез, односно, краљ морао је да буде православан. Та се идеја некако сакрила због продора идеје из Европе да се нација формира изван религије мада то није било тачно. Наиме, све су велике етничке нације, осим Немачке и Холандије, биле доминантно једноверске.

Упркос томе, православље је остало важан политички чинилац. Сетимо се само Конкордатске кризе. Православље није могло никако друкчије да се развија него у симбиози са српском историјом, а то дефинитивно представља сметњу у конституисању црногорске, македонске, босанске и хрватске политичке нације. Отуда тежња да се створе македонска, црногорска и хрватска православна црква.

Политичка улога православља најбоље се видела после распада СССР-а и обнове Русије. Главни идеолошки чинилац на који се ослања Русија, од Јељцина до Путина, јесте РПЦ.

Сетимо се само колико је одјека на интернету добио твит високог европског политичара Карла Билта. Према том твиту, који је и данас на интернету, Билт је казао: „Можда је Мек Фол потценио Путинову антизападну црту... изграђену на дубоко конзервативним православним идејама.” Мада се Билт после бранио да је то препричано на негативан начин, овај твит остаје као трајан податак. Kao и опште распрострањено уверење на Западу, истакнуто од Хантингтона и изразито разрађено од Бжежинског, да је руско православље политички фактор с којим се мора рачунати као с главним противником глобализације.

Дакле, с политичким капацитетима православља мора се рачунати ако се жели разумети политички живот православних народа.

Професор универзитета, уредник часописа „Политикологија религије”