Opomena

Nema školske godine bez nasilja. Preciznije? Nema meseca u školskoj godini bez vršnjačkog zlostavljanja. Još preciznije? Nema nedelje da se u klupama osmoletke ili srednje škole ne dogodi nešto što bi se moglo podvesti pod kategoriju nasilja.

Pravo u metu, bez zavijanja u šarene papiriće i eufemizme da lepo izgleda i zvuči, nego realno – ima li dana bez nekog oblika „jedanput učinjenog ili ponavljanog verbalnog ili neverbalnog ponašanja koje ima za posledicu stvarno ili potencijalno ugrožavanje zdravlja, razvoja i dostojanstva ličnosti deteta, učenika ili zaposlenog u školi”, kako zakon definiše nasilje i zlostavljanje?

Nema! Hteli mi to da priznamo ili ne.

Verbalno, psihičko, fizičko, socijalno, virtuelno, kakvo god hoćete – zanemarivanje, zlostavljanje, nasilje – neisključiv su, neukrotiv, neiskorenjiv deo đačke svakodnevice. I to nije od juče. I opstaje uprkos timovima, projektima, stručni skupovima, obukama, pojačanom vaspitnom radu sa učenicima... kojima je cilj zajednički – da se nasilje među decom zauzda i svede na najmanju moguću meru.

Takav zaključak uvek izrode nepredvidivi incidenti među kojima je najsvežiji napad učenika drugog razreda koji se drznuo da pesnicom nokautira drugaricu iz odeljenja u Drugoj ekonomskoj školi u Beogradu.

On ima samo šesnaest godina. Pokazao je da nema zadršku, da može pesnicom u facu da opali i devojčicu, ne mareći za posledice. Udarac ju je ostavio bez svesti nekoliko sekundi, a napadač nije odoleo da po nosu zvizne i vršnjaka koji je prišao da devojčicu zaštiti.

Da ironija bude snažnija, sve se dogodilo u „školi bez nasilja” kojom rukovodi strog direktor, u prosvetnim i roditeljskim krugovima prepoznatljiv kao čovek koji ne toleriše nasilje i po kratkom postupku najstrože kažnjava vinovnike potencijalnog a nekmoli istinskog ugrožavanja bezbednosti učenika ili nastavnika, ma koga u školskom krugu.

Oštri direktor britko i nedvosmisleno zapretio je da će izbaciti nasilnika iz škole. Podsetio je da srednja škola nije obavezna da isključenje iz obrazovnog sistema za srednjoškolce postoji i može da se primeni kao najrigoroznija kazna za najstrože zabranjene propuste. Istini za volju, strogi „diša” – mekog srca, ipak nije opalio najjačim oružjem prosvetnog zakona za kojim je posegao u borbi protiv vršnjačkog nasilja.

Pedagog čovek, zabrinut za dalju sudbinu adolescenta predočio je i ponudio za napadača manje štetnu opciju – da ga majka momentalno ispiše, time obustavi pokrenut vaspitno-disciplinski postupak, sačuva ocene, pa i peticu iz vladanja i dobije šansu da razred završi i školovanje nastavi bez prekida.

„Junak” je molbom roditelja „zbog ličnih razloga” hitno ispisan. Zapravo je kažnjen premeštanjem u drugu školu. Možda je to primerena sankcija za dete koje se do sada primerno vladalo, a možda je nedovoljna opomena prikrivenim budućim nasilnicima.