Draga Britanijo, ostani u Evropi

Kako reći ostareloj dami povređenog ponosa koja pati od stare slave i živi u sećanjima na svoju imperijalnu moć da joj neće prijati da se izoluje i ostane sama? Na tako nešto pokušali su da upozore Britance neki od najinteresantnijih savremenih pisaca iz različitih delova Evrope. Italijanka Elena Ferante, Španac Havijer Marijas, Šveđanin Jonas Jonason, Irkinja En Enrajt, Slovenac Slavoj Žižek i još dvadesetak vrlo uspešnih literata, čije su knjige prevedene na mnoge jezike, a pre svih na engleski gde se naveliko čitaju i cene. U različitim kratkim pismima koja počinju na isti način (Draga Britanijo), svaki od ovih književnika poručio je vremešnoj dami kako joj je mnogo pametnije i bolje da na referendumu 23. juna odbaci ideju za usamljivanjem u svoju sopstvenu kuću i okućnicu. I da je danas život u familiji, ma kakva da je ona, prijatniji i sigurniji .

Uz dozu sarkazma, naročito prema britanskoj nostalgiji za izgubljenom veličinom, irska književnica En Enrajt, dobitnica najprestižnije književne nagrade Buker (za roman Okupljanje 2007) razume donekle zašto toliko mnogo Britanaca želi da raskrsti sa Evropom.

„Veliki je to izazov: zatvoriš vrata, spustiš zavese, staviš novac pod slamaricu i razmišljaš o slavnoj prošlosti”, piše Enrajt. Ona ne veruje da će Britanci glasati za bregzit jer retko se dešava da se „ljudi izjašnjavaju protiv sopstvenih ekonomskih interesa“. Ali ova Irkinja volela bi da se kod Britanaca probudi malo idealizma. Ne bi bilo dobro da u EU ostanu samo iz računa.

„... Mogla bih da vas pitam zašto na primer ne glasate da izađete iz NATO, ili zajedništva država koje su krenule u rat na Irak...“ Umesto toga argumenti bregzitovaca se zasnivaju na strahu da će ih stranci kontaminirati a „strah se nikad ne potkrepljuje idealima, već se hrani plemenskim atavizmom“. En Enrajt priznaje da zbog takvih uskogrudosti često ume da ustukne i pred „svojim“ irskim nacionalizmom.

Šta sve ona voli u Britaniji? „Prirodu, jezik, jednu biblioteku punu najčudovišnijih knjiga, mozaik ljudi u različitim migracionim sredinama, od Saksonaca grubih crta lica, do prodavnica sarija u Bredfordu”.

Njena deca, čiji je otac Englez, prave svoju listu: kad putuju na Ostrvo raduju se kariju, rođacima, jorkširskom pudingu, vole da se obaveštavaju preko Bi-Bi-Sija, da sede u pabu, da gledaju Vimbldon... Sviđa im se i to što britanski političari uvek izgledaju „kao da su vrlo smireni, i kad su užasno besni“.

Irkinja međutim podseća Britance da njihova slavna istorija nije baš uvek bila „fer” prema drugim narodima, a i da imperije više nisu u modi.

„Mnogo se toga promenilo otkad ste poslednji put bili sami. Sav taj novac mogao bi da izbledi u slamarici i izgubi vrednost. Ne odlazite, nećete procvetati, niti će nama bez vas cvetati ruže.”

Sa druge strane evropskog kontinenta, iz toplog Mediterana, Elena Ferante, autorka napuljskog kvarteta, porodične sage o odrastanju i prijateljstvu dve žene na jugu Italije koja je po opštoj oceni američke i britanske književne kritike, pravo i jedinstveno umetničko remek-delo, odlučila se za različit pristup u svom epistolarnom obraćanju Britancima. Književnica koja do sada nije prevedena kod nas, iako njene knjige izazivaju ogromnu pažnju, ne samo kod kritike već i kod čitalaca sa različitih meridijana, u prvim pasusima predstavlja Evropu kao problematičnu tvorevinu, gde samo najjači određuju pravila:

„Draga Britanijo, nemam mnogo simpatija za stanje u kome se trenutno nalazi Evropska unija. Njeni gornji spratovi su elegantno uređeni, sa prostranim salama za bankete i zabave. Uz prostorije sa panoramskim pogledom tu je i mnoštvo uskladištenih odredaba i zakonskih podataka koji se odnose na one koji žive na nižim spratovima. Bezbednosne službe izgradile su alarmne sisteme i visokootporna sigurnosna vrata kako bi napolju ostali svi oni koji žele da podignu svoje šatore na ulazima u naš posed. Takva Evropa je ružna. Iza svoje fasade ona štiti i brani interese ekonomski i vojno najjačih zemalja.

Uprkos svim tim zaštitnim mehanizmima, u najjačim zemljama često vaskrsava misao da je najbolje da se zajednica odbaci i da se povrati samosvesna stara ponosna nacija.”

To je nastrano verovanje, piše Italijanka. Jer odvojeni delovi Evrope odavno su izgubili svoju autonomiju i značaj.

Ferente iznosi svoje mišljenje da je„po svaku cenu potrebno da ostanemo zajedno”.

„Moramo težiti aktivnoj političkoj zajednici , moramo staviti tačku na bezbroj nedopustivih nejednakosti...“

I Britancima i Evropljanima Ferente poručuje da nam „sada nisu više toliko potrebni naši koreni”:

„Istina je da smo iz njih iznikli, ali nas oni drže prikovane za tlo. A danas se više nego ikad sve kreće, sve se iz jednog oblika pretvara u drugi. Širi istinski identitet mora da se otvori prema svim identitetima, da apsorbuje ono najbolje u njima. Vreme je kratko. Mnogo je raznih nedaća, siromaštvo se širi, ulice su sve više zamrljane krvlju, najgora politika hrani se najgorim namerama. Hajde da ostanemo zajedno i da zajedno promenimo Evropu”, poziva Ferente utopistički.

Sa mnogo više sentimentalnosti od svoje koleginice sa juga Italije, „Dragoj Britaniji” se obraća jedan od najboljih španskih savremenih književnika Havijer Marijas. Kao Španac rođen u vreme Frankove diktature, pogotovo što je iz porodice koja je bila na gubitničkoj strani građanskog rata, uvek je razmišljao da bi jednog dana moglo da se desi da bude primoran da ode iz svoje zemlje, ispoveda se Marijas. Zemlja njegovog egzila nikad nije bila ni Francuska, ni Italija, nijedna od latinoameričkih država, već uvek Britanija.

„Odrastao sam čitajući Čarlsa Dikensa, Roberta Luisa Stivensona, Radjarda Kiplinga, Agatu Kristi... Britanija nije bila samo zemlja mojih fantazija već i zemlja koja će me sigurno prihvatiti ako stvari u Španiji počnu da se još više pogoršavaju. Mesto u kome se neću osećati kao potpuni stranac. Za mene Britanija je deo Evrope isto koliko Italija, Francuska ili Austrija, možda i više.” Autor knjiga koje su prevedene kod nas „Sentimentalni čovek” (1986), „Sve duše”, „Srce tako belo” „Tvoj sutrašnji lik” podseća Britaniju da su mnogi pisci, njegovi prijatelji našli utočište u Londonu kada su morali da izbegnu iz svoje zemlje. Pominje Giljerma Kabrere Infantea, kubanskog pisca, autora nekih od proznih dela koja se ocenjuju kao stilistički najbolja štiva na španskom jeziku. Kabrera Infante je umro u Londonu, ne dočekavši da se vrati u svoju Havanu o kojoj je najviše pisao.

Švedski autor Junas Junason, pisac bestselera „Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao“, priče o vedrom starcu koji na stoti rođendan beži iz staračkog doma , rešen da svoj vek ne skonča u kući za otpisane, Britaniji se obraća na šaljivi način:

„Imate mnogo talenata, dobro pikate fudbal, umete da pravite pristojne vrste piva, govorite jezikom koji se razume... Ali, da li znate da vi vozite kola sa pogrešne strane. To kod vas izgleda funkcioniše dok god ste svi spremni da grešite na isti način (svi vozite s leve strane).

Junason međutim smatra da bi za „sve Evropljane bilo pogubno kad bi nas vi Britanci ostavili”. Ostajte ovde, poručuje Junason. Po njemu, bregzit bi označio početak kraja mirovnog perioda u srcu Evrope.

Ukoliko prihvatite naš savet (da ostanete u Evropi) možete da vozite kola kojom god stranom vam se sviđa „čak ćemo vam dozvoliti da pobedite na evropskom fudbalskom prvenstvu ovog leta“ dodaje Šveđanin.

Sa mnogo više teoretskog samopouzdanja Britancima se obraća slovenački filozof, kritičar i psihoanalitičar Slavoj Žižek koji nije rad da im šalje ljubavna pisma sa sentimentalnom molbom (ostajte u Evropi). On optužuje Evropu da se vrti u začaranom krugu i oscilira između lažnih suprotnosti da kapitulira pred globalnim kapitalizmom ili da se predaje antiimigrantskom populizmu. Osvrće se na porast ekstremne desnice i reakciju radikalne levice koja se takođe priklanja nacionalizmu. Kritikuje tehnokratiju Brisela. Rešenje po Žižeku je da „borba ostane transnacionalna” kako bi se obuzdao globalni kapitalizam.

„Umesto da se evrokratama suprotstavimo uskim nacionalnim interesima, hajde da stvorimo sveevropsku levicu”, poručuje Žižek. Uz nadu da je takva mogućnost realna, slovenački filozof savetuje Britance da glasaju za ostanak u EU, ali da to urade kao „hrišćani, koji podržavaju grešnika, i potajno ga psuju”. Obraća se očigledno levici kojoj savetuje da se ne takmiči sa desničarskim populistima i da im ne dozvoli da oni definišu pravila ove borbe.