Драга Британијо, остани у Европи

Како рећи остарелој дами повређеног поноса која пати од старе славе и живи у сећањима на своју империјалну моћ да јој неће пријати да се изолује и остане сама? На тако нешто покушали су да упозоре Британце неки од најинтересантнијих савремених писаца из различитих делова Европе. Италијанка Елена Феранте, Шпанац Хавијер Маријас, Швеђанин Јонас Јонасон, Иркиња Ен Енрајт, Словенац Славој Жижек и још двадесетак врло успешних литерата, чије су књиге преведене на многе језике, а пре свих на енглески где се навелико читају и цене. У различитим кратким писмима која почињу на исти начин (Драга Британијо), сваки од ових књижевника поручио је времешној дами како јој је много паметније и боље да на референдуму 23. јуна одбаци идеју за усамљивањем у своју сопствену кућу и окућницу. И да је данас живот у фамилији, ма каква да је она, пријатнији и сигурнији .

Уз дозу сарказма, нарочито према британској носталгији за изгубљеном величином, ирска књижевница Ен Енрајт, добитница најпрестижније књижевне награде Букер (за роман Окупљање 2007) разуме донекле зашто толико много Британаца жели да раскрсти са Европом.

„Велики је то изазов: затвориш врата, спустиш завесе, ставиш новац под сламарицу и размишљаш о славној прошлости”, пише Енрајт. Она не верује да ће Британци гласати за брегзит јер ретко се дешава да се „људи изјашњавају против сопствених економских интереса“. Али ова Иркиња волела би да се код Британаца пробуди мало идеализма. Не би било добро да у ЕУ остану само из рачуна.

„... Могла бих да вас питам зашто на пример не гласате да изађете из НАТО, или заједништва држава које су кренуле у рат на Ирак...“ Уместо тога аргументи брегзитоваца се заснивају на страху да ће их странци контаминирати а „страх се никад не поткрепљује идеалима, већ се храни племенским атавизмом“. Ен Енрајт признаје да због таквих ускогрудости често уме да устукне и пред „својим“ ирским национализмом.

Шта све она воли у Британији? „Природу, језик, једну библиотеку пуну најчудовишнијих књига, мозаик људи у различитим миграционим срединама, од Саксонаца грубих црта лица, до продавница сарија у Бредфорду”.

Њена деца, чији је отац Енглез, праве своју листу: кад путују на Острво радују се карију, рођацима, јоркширском пудингу, воле да се обавештавају преко Би-Би-Сија, да седе у пабу, да гледају Вимблдон... Свиђа им се и то што британски политичари увек изгледају „као да су врло смирени, и кад су ужасно бесни“.

Иркиња међутим подсећа Британце да њихова славна историја није баш увек била „фер” према другим народима, а и да империје више нису у моди.

„Много се тога променило откад сте последњи пут били сами. Сав тај новац могао би да избледи у сламарици и изгуби вредност. Не одлазите, нећете процветати, нити ће нама без вас цветати руже.”

Са друге стране европског континента, из топлог Медитерана, Елена Феранте, ауторка напуљског квартета, породичне саге о одрастању и пријатељству две жене на југу Италије која је по општој оцени америчке и британске књижевне критике, право и јединствено уметничко ремек-дело, одлучила се за различит приступ у свом епистоларном обраћању Британцима. Књижевница која до сада није преведена код нас, иако њене књиге изазивају огромну пажњу, не само код критике већ и код читалаца са различитих меридијана, у првим пасусима представља Европу као проблематичну творевину, где само најјачи одређују правила:

„Драга Британијо, немам много симпатија за стање у коме се тренутно налази Европска унија. Њени горњи спратови су елегантно уређени, са пространим салама за банкете и забаве. Уз просторије са панорамским погледом ту је и мноштво ускладиштених одредаба и законских података који се односе на оне који живе на нижим спратовима. Безбедносне службе изградиле су алармне системе и високоотпорна сигурносна врата како би напољу остали сви они који желе да подигну своје шаторе на улазима у наш посед. Таква Европа је ружна. Иза своје фасаде она штити и брани интересе економски и војно најјачих земаља.

Упркос свим тим заштитним механизмима, у најјачим земљама често васкрсава мисао да је најбоље да се заједница одбаци и да се поврати самосвесна стара поносна нација.”

То је настрано веровање, пише Италијанка. Јер одвојени делови Европе одавно су изгубили своју аутономију и значај.

Ференте износи своје мишљење да је„по сваку цену потребно да останемо заједно”.

„Морамо тежити активној политичкој заједници , морамо ставити тачку на безброј недопустивих неједнакости...“

И Британцима и Европљанима Ференте поручује да нам „сада нису више толико потребни наши корени”:

„Истина је да смо из њих изникли, али нас они држе приковане за тло. А данас се више него икад све креће, све се из једног облика претвара у други. Шири истински идентитет мора да се отвори према свим идентитетима, да апсорбује оно најбоље у њима. Време је кратко. Много је разних недаћа, сиромаштво се шири, улице су све више замрљане крвљу, најгора политика храни се најгорим намерама. Хајде да останемо заједно и да заједно променимо Европу”, позива Ференте утопистички.

Са много више сентименталности од своје колегинице са југа Италије, „Драгој Британији” се обраћа један од најбољих шпанских савремених књижевника Хавијер Маријас. Као Шпанац рођен у време Франкове диктатуре, поготово што је из породице која је била на губитничкој страни грађанског рата, увек је размишљао да би једног дана могло да се деси да буде приморан да оде из своје земље, исповеда се Маријас. Земља његовог егзила никад није била ни Француска, ни Италија, ниједна од латиноамеричких држава, већ увек Британија.

„Одрастао сам читајући Чарлса Дикенса, Роберта Луиса Стивенсона, Радјарда Киплинга, Агату Кристи... Британија није била само земља мојих фантазија већ и земља која ће ме сигурно прихватити ако ствари у Шпанији почну да се још више погоршавају. Место у коме се нећу осећати као потпуни странац. За мене Британија је део Европе исто колико Италија, Француска или Аустрија, можда и више.” Аутор књига које су преведене код нас „Сентиментални човек” (1986), „Све душе”, „Срце тако бело” „Твој сутрашњи лик” подсећа Британију да су многи писци, његови пријатељи нашли уточиште у Лондону када су морали да избегну из своје земље. Помиње Гиљерма Кабрере Инфантеа, кубанског писца, аутора неких од прозних дела која се оцењују као стилистички најбоља штива на шпанском језику. Кабрера Инфанте је умро у Лондону, не дочекавши да се врати у своју Хавану о којој је највише писао.

Шведски аутор Јунас Јунасон, писац бестселера „Стогодишњак који је искочио кроз прозор и нестао“, приче о ведром старцу који на стоти рођендан бежи из старачког дома , решен да свој век не сконча у кући за отписане, Британији се обраћа на шаљиви начин:

„Имате много талената, добро пикате фудбал, умете да правите пристојне врсте пива, говорите језиком који се разуме... Али, да ли знате да ви возите кола са погрешне стране. То код вас изгледа функционише док год сте сви спремни да грешите на исти начин (сви возите с леве стране).

Јунасон међутим сматра да би за „све Европљане било погубно кад би нас ви Британци оставили”. Остајте овде, поручује Јунасон. По њему, брегзит би означио почетак краја мировног периода у срцу Европе.

Уколико прихватите наш савет (да останете у Европи) можете да возите кола којом год страном вам се свиђа „чак ћемо вам дозволити да победите на европском фудбалском првенству овог лета“ додаје Швеђанин.

Са много више теоретског самопоуздања Британцима се обраћа словеначки филозоф, критичар и психоаналитичар Славој Жижек који није рад да им шаље љубавна писма са сентименталном молбом (остајте у Европи). Он оптужује Европу да се врти у зачараном кругу и осцилира између лажних супротности да капитулира пред глобалним капитализмом или да се предаје антиимигрантском популизму. Осврће се на пораст екстремне деснице и реакцију радикалне левице која се такође приклања национализму. Критикује технократију Брисела. Решење по Жижеку је да „борба остане транснационална” како би се обуздао глобални капитализам.

„Уместо да се еврократама супротставимо уским националним интересима, хајде да створимо свеевропску левицу”, поручује Жижек. Уз наду да је таква могућност реална, словеначки филозоф саветује Британце да гласају за останак у ЕУ, али да то ураде као „хришћани, који подржавају грешника, и потајно га псују”. Обраћа се очигледно левици којој саветује да се не такмичи са десничарским популистима и да им не дозволи да они дефинишу правила ове борбе.