Intermeco

Kad smo bili deca, kad su na televiziji postojala samo dva programa, najviše smo mrzeli „intermeco”. Tako su se nazivali bizarni sadržaji kreirani zbog potrebe da se popune rupe u programu. Intermeco bi se obično sastojao iz niza smirujućih inserata iz prirode (reka teče, ždralovi lete, sunce zalazi) praćenih zvučnom kulisom ozbiljne muzike. Etimološki, „intermeco” je „nešto između”, a istorijski je reč o kratkoj, samostalnoj i obično zabavnoj dramskoj predstavi koja se igrala između činova dužeg komada ili opere.

Gledajući novi saziv Narodne skupštine, čoveku je teško da ne pomisli kako je ceo period između oktobra 2000. i maja 2012. godine u novijoj istoriji Srbije zapravo bio intermeco. U tom kontekstu skoro proročanski zvuče reči Vojislava Šešelja izgovorene devetog marta (od svih datuma!) 2000. godine:

„U Srbiji će se višepartijski sistem razvijati u njegovom prirodnom smeru, ka dvopartizmu. To je prirodan proces u svim parlamentarnim demokratijama Zapada. Kada otpadnu izdajnici, kada nestanu izdajnici sa političke scene, ostaće radikalska desnica, i levica. Možda će se socijalisti i JUL ujediniti, verovatno je to neki prirodan proces, neću u to da se mešam, to je njihova stvar, a mogu ostati i dve partije. Ali, otprilike će se tu jasno diferencirati desnica i levica. I to je prirodno u svakom sistemu.”

Poznato nam je već da se Šešelj ispostavio kao vrhunski „kasting menadžer” srpske politike, a u kontekstu ove izjave možemo ga prepoznati i kao vrlo dalekovidnog političkog analitičara. Godinu dana nakon što je izgovorio citirane reči, one su delovale potpuno besmisleno, ali posle šesnaest godina deluju proročanski. Unutar cele njegove dijagnoze nedostaje samo jedan detalj pa da se ona pokaže kao potpuno tačna; nedostaje, naime, prognoza o formiranju SNS-a kao svojevrsnog (i mnogo uspešnijeg) radikalskog JUL-a. Jedine tri stranke, naime, koje su na poslednjim izborima ušle u Narodnu skupštinu bez plesanja na rubu cenzusa su s jedne strane SNS i SRS, a s druge strane SPS. Imajući u vidu da je SNS nastao iz SRS-a, te imajući u vidu ko su lideri ove tri partije, lako je primetiti da je reč i o partijama i o liderima za koje se u vreme trijumfa DOS-a mislilo da su zauvek poslani na smetlište istorije.

Priča o simboličkom kapitalu koji je prokockala Demokratska stranka kao stožer DOS-a biće ključni sadržaj svake istorije prve decenije dvadeset i prvog stoleća u Srbiji. Naravno da je u tom smislu smrt Zorana Đinđića bila nenadoknadiv gubitak, ali je takođe tačno da je naslanjanje na Đinđićevu baštinu DS-u dugo davalo onaj vetar u leđa koji im je osiguravao vlast. Takođe, kad je reč o odnosima sa Evropskom unijom i Zapadom, upravo je Boris Tadić Vučiću obezbedio poziciju s koje relativno jednostavno može da održava proevropski kurs. Tadić je, naime, okončao saradnju s Haškim tribunalom te je (uz sekundiranje Ive Josipovića) utemeljio politiku dobrosusedske saradnje i regionalne stabilnosti za koju se danas običava reći da nema alternativu. U Tadićevom mandatu je isto tako započet i dijalog s Prištinom. Imajući u vidu spoljnopolitičku viziju s kojom je DOS, okupljen oko Demokratske stranke, rušio Miloševića, proevropski kurs je bio nešto što je Tadićevoj vlasti pristajalo prirodno, kao rukavica ruci. Nije bilo logično da se na tom kursu, naročito posle godina i godina vlasti u teškim vremenima, osvaja natpolovična većina, ali se ipak moglo računati na poziciju najjače partije na levom delu političkog spektra i jednog od stubova budućeg „dvopartizma” kao prirodnog svršetka tranzicije ka zreloj demokratiji.

Demokratska stranka se 2012. godine odrekla Borisa Tadića, smatrajući svoj izborni rezultat od blizu devet stotina hiljada glasova, odnosno preko 22 odsto, katastrofalnim. Njihov zaostatak za SNS-om bio je tada manji od dva procenta. Jedva četiri godine kasnije, ista ta stranka pompezno slavi to što je jedva prešla cenzus i što za SNS-om zaostaje više od 42 odsto.

Srbija posle petog oktobra 2000. godine nastala je, između ostalog, i na ideji da se dokine situacija po kojoj je jedini mogući izbor onaj između SPS i njegovih derivata, te radikala i njihovih derivata. Upravo zbog takve vizije, 5. oktobar je doživljen kao svojevrsna „tačka razdvajanja”. Samoubijanje Demokratske stranke porodilo je situaciju u kojoj se peti oktobar pojavljuje samo kao početak intermeca. U tom smislu, Demokratska stranka i cela javnost koja joj gravitira teško mogu da bilo koga osim sebe samih optuže zbog činjenice da im se ne dopada program, televizijski i bilo koji drugi, i u metafori i onako.

Pisac i novinar