Интермецо

Кад смо били деца, кад су на телевизији постојала само два програма, највише смо мрзели „интермецо”. Тако су се називали бизарни садржаји креирани због потребе да се попуне рупе у програму. Интермецо би се обично састојао из низа смирујућих инсерата из природе (река тече, ждралови лете, сунце залази) праћених звучном кулисом озбиљне музике. Етимолошки, „интермецо” је „нешто између”, а историјски је реч о краткој, самосталној и обично забавној драмској представи која се играла између чинова дужег комада или опере.

Гледајући нови сазив Народне скупштине, човеку је тешко да не помисли како је цео период између октобра 2000. и маја 2012. године у новијој историји Србије заправо био интермецо. У том контексту скоро пророчански звуче речи Војислава Шешеља изговорене деветог марта (од свих датума!) 2000. године:

„У Србији ће се вишепартијски систем развијати у његовом природном смеру, ка двопартизму. То је природан процес у свим парламентарним демократијама Запада. Када отпадну издајници, када нестану издајници са политичке сцене, остаће радикалска десница, и левица. Можда ће се социјалисти и ЈУЛ ујединити, вероватно је то неки природан процес, нећу у то да се мешам, то је њихова ствар, а могу остати и две партије. Али, отприлике ће се ту јасно диференцирати десница и левица. И то је природно у сваком систему.”

Познато нам је већ да се Шешељ испоставио као врхунски „кастинг менаџер” српске политике, а у контексту ове изјаве можемо га препознати и као врло далековидног политичког аналитичара. Годину дана након што је изговорио цитиране речи, оне су деловале потпуно бесмислено, али после шеснаест година делују пророчански. Унутар целе његове дијагнозе недостаје само један детаљ па да се она покаже као потпуно тачна; недостаје, наиме, прогноза о формирању СНС-а као својеврсног (и много успешнијег) радикалског ЈУЛ-а. Једине три странке, наиме, које су на последњим изборима ушле у Народну скупштину без плесања на рубу цензуса су с једне стране СНС и СРС, а с друге стране СПС. Имајући у виду да је СНС настао из СРС-а, те имајући у виду ко су лидери ове три партије, лако је приметити да је реч и о партијама и о лидерима за које се у време тријумфа ДОС-а мислило да су заувек послани на сметлиште историје.

Прича о симболичком капиталу који је прокоцкала Демократска странка као стожер ДОС-а биће кључни садржај сваке историје прве деценије двадесет и првог столећа у Србији. Наравно да је у том смислу смрт Зорана Ђинђића била ненадокнадив губитак, али је такође тачно да је наслањање на Ђинђићеву баштину ДС-у дуго давало онај ветар у леђа који им је осигуравао власт. Такође, кад је реч о односима са Европском унијом и Западом, управо је Борис Тадић Вучићу обезбедио позицију с које релативно једноставно може да одржава проевропски курс. Тадић је, наиме, окончао сарадњу с Хашким трибуналом те је (уз секундирање Иве Јосиповића) утемељио политику добросуседске сарадње и регионалне стабилности за коју се данас обичава рећи да нема алтернативу. У Тадићевом мандату је исто тако започет и дијалог с Приштином. Имајући у виду спољнополитичку визију с којом је ДОС, окупљен око Демократске странке, рушио Милошевића, проевропски курс је био нешто што је Тадићевој власти пристајало природно, као рукавица руци. Није било логично да се на том курсу, нарочито после година и година власти у тешким временима, осваја натполовична већина, али се ипак могло рачунати на позицију најјаче партије на левом делу политичког спектра и једног од стубова будућег „двопартизма” као природног свршетка транзиције ка зрелој демократији.

Демократска странка се 2012. године одрекла Бориса Тадића, сматрајући свој изборни резултат од близу девет стотина хиљада гласова, односно преко 22 одсто, катастрофалним. Њихов заостатак за СНС-ом био је тада мањи од два процента. Једва четири године касније, иста та странка помпезно слави то што је једва прешла цензус и што за СНС-ом заостаје више од 42 одсто.

Србија после петог октобра 2000. године настала је, између осталог, и на идеји да се докине ситуација по којој је једини могући избор онај између СПС и његових деривата, те радикала и њихових деривата. Управо због такве визије, 5. октобар је доживљен као својеврсна „тачка раздвајања”. Самоубијање Демократске странке породило је ситуацију у којој се пети октобар појављује само као почетак интермеца. У том смислу, Демократска странка и цела јавност која јој гравитира тешко могу да било кога осим себе самих оптуже због чињенице да им се не допада програм, телевизијски и било који други, и у метафори и онако.

Писац и новинар